facebook

 

* * * * * * * * * *

BORINI POZORIŠNI DANI

aa

* * * * * * * * *

a

* * * * * * * * *

Repertoar

* * * * * * * * *

Repertoar

Repertoar

* * * * * * * * * *

-PRIJATELJI POZORIŠTA-

a

a

a

a

a

a

a
a
a
a
a
a
a
a
a
a
a
   
- MEDIJSKI POKROVITELJI -

a

a
a

a

a

a
a

a

 

 

KONTAKT

 

Kako bismo poboljšali međusobnu komunikaciju, obaveštavamo sve zainteresovane da ubuduće svoje komentare, predloge i sugestije mogu slati na gore navedene kontakte, a uskoro ćemo postaviti odgovarajuću stranicu na kojoj ćete biti u mogućnosti da direktno ostavljate svoje komentare.

 

| POČETNA | ISTORIJAT | UPRAVA I ANSAMBL | PRESS | PREDSTAVE | TEHNIKA | TREBA DA SE ČISTI| RADIONICA |

 

 

Press

 

Na ovoj stranici možete da pročitate intervjue, izveštaje sa konferencija za štampu i ostale informacije u vezi sa aktuelnim događajima u Pozorištu "Bora Stanković", objavljene od strane lokalnih i nacionalnih medija...

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

Sezona bez kraja (Vranjske)

“ Petar Pan ” osvojio publiku (Nova slobodna rec)

Formula za povratak iz Nedodije (Vranjske)

Radanje monodrame (Vranjske)

Kritika predstave "Policajci" (Vranjske)

Kritika predstave "Ženski razgovori" (Vranjske)

Kritika predstave "Autoputem" (LUDUS)

Svako od nas je stvoren da rađa (Nova slobodna reč)

Psihologija lojalnosti je večna tema (Vranjske)

Talentovani za sve (umetnosti) (Pravda)

Talenat bez granica (Večernje novosti)

Od preživljavanja do umetnosti(Vranjske)

Trijumfi s Dugalićem (Blic)

Intervju - Bojan Jovanović (LUDUS)

Polako ali sigurno sviće(Vranjske)

"Noć pozorišta" i u Vranju (Blic)

"Bora" još i zaradio (Večernje novosti)

U pozorišnoj kasi zarada od četvrt miliona dinara (Danas)

Finansijski izveštaj o Borinim pozorišnim danima (Vranjske)

Nova premijera u vranjskom teatru (OK Radio)

2,8 miliona za "Borine dane" (OK Radio)

Aplauz dug 70 minuta (Danas)

„Ružno pače“ Najbolja dečja predstava (Vranjske)

Završeni "Borini dani", nagrada Ljubomiru Bandoviću (Kurir, Blic)

Borini pozorišni dani: Najbolji Ljubomir Bandović (Večernje novosti)

Pobednici Ljubomir Bandović i „Život u tesnim cipelama” (Politika)

Premijera na Borinim pozorišnim danima (Južne vesti)

Borini pozorišni dani (RTS)

Počinju Borini pozorišni dani (BETA)

"Borini pozorišni dani" pod sloganom “DOMovina” (Južne vesti)

Živimo u rijaliti programu (Vranjske)

Danas premijera Lalićevog „Heroja nacije“ (Danas)

Počela pozorišna sezona u Vranju (Južne vesti)

 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

= A R H I V A 2010/2011=

= A R H I V A 2009/2010=

= A R H I V A 2008/2009=

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

JOŠ JEDNA PREMIJERA U NAJAVI

Sezona bez kraja

G. M. Antić /Vranjske/ 21. 6. 2012

 

Vranjski teatar je, u saradnji sa beogradskom rediteljkom Snežanom Trišic, poceo da radi na praizvedbi „Narodne drame“ mlade spisateljice Olge Dimitrijevic koja je na nedavno završenom Sterijinom pozorju za svoje delo „Radnici umiru pevajuci“ dobila nagradu za najbolji tekst savremene drame

 Posle rekordno plodne sezone, u kojoj je vranjsko pozorište „Bora Stankovic“ postavilo na scenu cak šest premijera, vec se priprema naredna.

Naime, vranjski teatar u saradnji sa beogradskom rediteljkom Snežanom Trišic poceo je da radi na praizvedbi „Narodne drame“ mlade spisateljice Olge Dimitrijevic koja je na nedavno završenom prestižnom Sterijinom pozorju za svoje delo „Radnici umiru pevajuci“ dobila nagradu za najbolji tekst savremene drame. Predstava po ovom tekstu je proglašena za najbolju na 57. Sterijinom pozorju .

Snežana Trišic se predstavama „Samoudica“, „Pošto pašteta“, koje je radila u Ateljeu 212 kao i „Heda Gabler“ u Narodnom pozorištu u Beogradu svrstala u jednu od najtalentovanijih rediteljki mlade generacije, kaže se u Saopštenju za medije, kojer je potpisao direktor vranjskog pozorišta Nebojša Cvetkovic.

-Pored pet glumaca iz maticne kuce – kaže Cvetkovic - Tamare Stošic, Radmile Đordevic, Bojana Jovanovica, Saše Stojkovica i Dragana Živkovica, u ovom projektu je angažovana  i gostujuca mlada glumica Milica Trifunovic koja je završila osnovne studije na Akademiji umetnosti  u Novom Sadu kod Jasne Đuricic a trenutno je na master studijama kod Tomija Janežica.

Tema drame je (ne)obicna – srpska kafana; kafane su, kaže se u Saopštenju, kroz srpsku istoriju uvek bile nezaobilazne institucije u kojoj su se prelamale najvece „Narodne drame“. Na kafanskim stolovima u jednoj od srpskih zabiti u sudaru porodicne srece i slobodne ljubavi, rodice se pesma.

Ova drama se peva i njen vapaj traje dokle god kafanski stolnjaci upijaju suze nesrecnih ljubavi a patrijarhat rada sinove ubice. Probali smo da volimo - pevali smo. Probali smo da ubijamo - pevali smo. Probali smo da pevamo - umrli smo.

Premijera „Narodne drame“ predvidena je za 21. oktobar na 32. Borinim pozorišnim danima.

(gore)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

PREMIJERA NA DECJOJ SCENI

“ PETAR PAN ” OSVOJIO PUBLIKU

Dejana Bogdanovic /Nova slobodna rec/ 1. 6. 2012

 

Šesta premijera u ovoj pozorišnoj sezoni odisala je originalnošcu, odlicnom muzikom i glumom polaznika Glumacke radionice.

 

Polaznici Glumacke radionice, predvodeni izvrsnim instruktorima i pedagozima Tamarom Stošic i Bojanom Jovanovicem, predstavili su se ovdašnjoj publici u najboljem mogucem svetlu. Predstava „Petar Pan“, koju su premijerno izveli prošle subote, pokazala se kao vrlo ozbiljan i profesionalan projekat koga ne bi mogla da se postide ni pozorišta koja se nalaze u samom vrhu srpske teatarske scene. Šesta premijera u ovoj pozorišnoj sezoni odisala je originalnošcu, odlicnom muzikom i glumom koja je zapravo bila istovremeno opuštena, ali i vrlo profesionalna igra u kojoj su svi uživali.

Poznatu bajku o odrastanju u režiji rukovodilaca radionice uspešno su izneli polaznici radionice Stefan Antanasijevic kao Petar Pan, Nikolija Zdravkovic kao Vendi, Emilija Milenkovic kao Zvoncica, Saša Đelic kao tata i kapetan Kuka, Nina Ristic kao mama i mama gusarka, Đorde Dimitrijevic, Danijel Jancic, Bojan Jankovic, Tamara Jovic, Kristina Jovanovic, Andela Vlajkovic, Jelena Stankovic, Sofija Vlajinac, Jovana Jovanovic, Marta Kostic, Andrijana Đordevic, Saša Jovanovic.

•  Dugo je ovaj tekst bio u fijoci. Posle prošlogodišnjeg uspeha predstave Ružno pace“ na Festivalu decjih predstava u Jagodini i osvajanja prve nagrade za najbolju predstavu, kao i nagrade za scenografiju Aleksandra Mihajlovica, nametnulo nam se neko nepisano pravilo da Glumacka radionica ne sme da ide ispod dostignutog nivoa. Ova predstava sa ovoliko dece na sc eni bila je veliki izazov za celo pozorište ali i naše prijatelje iz Likovne radionice i Muzicke škole, kaže Bojan Jovanovic.

Zanimljivo je da je ova predstava plod saradnje Glumacke radionice sa Likovnom radionicom Narodnog univerziteta koju vode Vesna Marinkovic Stankovic i Goran Stankovic i sa Muzickom školom. Polaznici Likovne radionice napravili su scenografiju, a polaznik radionice Miloš Zlatanovic , koji se ove godine priprema za upis na graficki dizajn, uradio je plakat. I nekadašnji clan ove radionice Ema Bogdanovic, koja je u meduvremenu završila Fakultet primenjene umetnosti u Beogradu, ukljucila se u projekat uradivši odlicne kostime. Ovo je, zapravo, njen prvi ozbiljniji rad, a pomoc i podršku u tome pružila joj je Jovanka Mihajlovic iz vranjskog pozorišta.

•  Ovo je prvi put da smo morali da razmišljamo kolektivno i da svi zajedno ucestvujemo. Svi su se radovali ovom poslu. Odlicno smo uradili scenografiju, jer smo bili izuzetno nadahnuti i vrlo sam ponosna kako sve to izgleda, ushicena je Vesna Marinkovic.

Za muziku i songove u predstavi pobrinula se Muzicka škola, tacnije njihova ucenica koja igra u predstavi – Nikolija Zdravkovic, ali i profesorka Aleksandra Savic koja joj je pomagala u komponovanju nekih songova, kao i Marko Mitic zadužen za kompletnu produkciju. Direktorka Muzicke škole Dragana Mladenovic je, kako kaže, zahvalna svima koji su prepoznali talenat njihove ucenice Nikolije i veoma je zadovoljna što je mnogima iz ove škole pružena šansa da se ukljuce u ovaj projekat.

•  Glumacka radionica se polako širi i širi svoje vidike. Iz godine u godinu skacemo, ne po jedan, vec po dva stepenika u visinu. Saradnja sa Likovnom radionicom i Muzickom školom dala je još jednu punocu, još jednu dimenziju više predstavi, pre svega u smislu profesionalnosti, a to je sve rezultiralo time da smo napravili dobar posao, kaže Tamara Stošic koja je uverena da se ide dobrim putem i da ce svaka naredna sezona, kada je rec o predstavama Likovne radionice, biti bolja od prethodne.

Sa tim da je predstava „ Petar Pan“ jedan od najambicioznijih projekata u okviru Glumacke radionice složio se i direktor pozorišta Nebojša Cvetkovic . On je istakao i odlicnu scenografiju Miroslava Ilica , kao i izuzetnu koreografiju Jelene Filipovic .

Dakle, iza bajke, koja po slojevitosti znacenja nije samo to, stoji jedan veliki i složan tim, pa je sasvim realno ocekivati da ce komad ucestvovati na brojnim festivalima u okviru decje scene i da nece ostati nezapažen. Najcarobnija i najpoznatija prica za decu „Petar Pan“ je zahvaljujuci vranjskom pozorištu ponovo oživela i uselila se u srca mališana, ali i bogami i onih starijih koji su zadržali makar delic deteta u sebi, znajuci ono o cemu se peva na kraju predstave, da „za odrastanje pravo ti treba da ostaneš dete“.

D.B.

(gore)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

Formula za povratak iz Nedodije

Goran M. Antic /Vranjske/ 31. 5. 2012.

 

Pozorište „Bora Stankovic“ Vranje: Džejms Metju Beri - „Petar Pan“; režija: Tamara Stošic i Bojan Jovanovic  

Šta to znaci - „decija scena“? Pozorište je pozorište, bilo ono za decu ili odrasle. Sezonama neopravdano zapostavljana „decija scena“, i od strane kritike i od strane „odrasle“ publike, definitivno je izborilo svoj zasluženo visoki status u vranjskom teatru, postavkom komada „Petar Pan“, kultnog dela na kome su odrastale generacije, pa kako ga je koja primila, i ko ga je kako unutar njih shvatio.

Razigrano, raspevano, likovno i zvukovno ocaravajuce, ova predstava (inace, šesta premijera vranjskog pozorišta u tekucoj sezoni) gledaoca jednostavno usisava i vraca tamo gde mu je pravo mesto – u bajkoviti i maštoviti svet detinjstva, gde i loše postaje dobro, nasuprot okrutnom svetu odraslih, gde i ono najplemenitije biva kontaminirano raznoraznim porocima; i, ono što je najtragicnije, deca služe kao svojevrstan alibi – ako zapitate zlotvora iz sveta odraslih zbog cega je radio ili radi kojekakve nepodopštine, on kao neoborivi argument kaže – „pa, zbog dece“. Jel' neko tu decu pitao sme li da radi to što radi, a sve u njihovo ime? Ova predstava pokazuje da je došlo krajnje vreme da deca, ili oni koji su zadržali cistotu decije duše, najzad uzmu stvar u svoje ruke.

Ono što pozorišnu, i uopšte kulturnu scenu Vranja najviše treba da raduje, to je cinjenica da je ova predstava nastala kao posledica sinergije tri institucije, koje se u svom širokom zamahu, pogledom u buducnost, bave mladim generacijama, ciji ce predstavnci za koju godinu kreirati kulturni milje grada. Naime, glumili su polaznici Glumacke radionice vranjskog pozorišta, scenografiju su oslikali polaznici Likovne radionice Narodnog univerziteta, dok su muzicki fon odradili ucenici Muzicke škole.

Sve u svemu, u ovom zamašnom projektu ucestvovalo je preko pedesetoro dece. Kada sutra neko upiše pravo, neko ekonomiju, neko menadžment, kada postanu odrasli u pejorativnom smislu tog pojma, neka samo njih deset ostanu deca! Neka se bave onim što im je bogomdano, neka razvijaju svoj talenat, i eto ti, iz ovog nukleusa, „Petra Pana“, vranjske kulturne scene.

No, nepravedno bi bilo ne pomenuti imena kreatora ove predstave: scenografiju Miroslava Ilica, kostime Eme Bogdanovic, kompozitore Sanju Savic i Nikoliju Zdravkovic, koreografa Jelenu Filipovic; dizajn svetla Nenada Kostica, zvuk Gorana Stojkovica...Ama, ne može se sve nabrojati, i dajbože da je i dalje tako.

Ono što je važno, to je da ova predstava kao celina briše granice izmedu „decije“ i „vecernje“ scene. I smisao je u tome, da bi „Petar Pan“ možda više trebalo da zaintrigira odrasle, nego decu. Da se podsete kad su bili dobri ljudi, u Nedodiji.

(gore)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

RAĐANJE MONODRAME

Goran M. Antić / Vranjske /

Pozorište „Bora Stanković“, Vranje;

F. M. Dostojevski: „Ispovest Dmitrija Karamazova“;

monodrama Nebojše Dugalića

U svom produkcijskom zamahu ove sezone, vranjski teatar je svom gledalištu priredio još jedan pozorišni ugođaj – ovo bi se moglo nazvati svojevrsnim iznenađenjem, jer se naziru rudimenti uvođenja pozorišnog žanra, monodrame, koja je na vranjskoj sceni do sada bila ne zapostavljena, već ponižena i uvređena, da parafraziramo autora predloška, Fjodora Mihailoviča Dostojevskog.

Naime, povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika, Forum žena Demokratske stranke u Vranju organizovao je predstavljanje monodrame „Ispovest Dimitrija Karamazova“, u adaptaciji, režiji i izvođenju Nebojše Dugalića, glumca, režisera i pozorišnog pedagoga, za koga se već ne bi sa potpunom sigurnošću moglo reći da li je iz Beograda, ili iz Vranja. Za ovu monodramu, Dugalić je 2010. godine dobio nagradu „Srebrni vitez“ u Moskvi, u pobedničkom pohodu vranjskog pozorišta na rusku scenu.

U analima vranjskog pozorišta, monodrama ne postoji kao žanr. Postoje panađursko – cirkusantske egzibicije, poput „Ja Aleksa“, „Sam protiv NATO“, nekakve kurte i murte, ali to se ni uz očajnički napor ne može podvesti pod odrednicu pozorišta, već vašarišta, gde publika dolazi ne da se oplemeni, ili zapita o koječemu, već da se kerebeči, kao da igra mečka. Falila je još samo „šećerna vuna“.
E, posle ovoga, možemo se nadati da će monodrama najzad zaživeti na vranjskoj sceni, u svom punom značenju. Da li vranjsko pozorište ima potencijala za ovu izuzetno tešku, zahtevnu formu, koja podrazumeva vladanje svim elementima glumačkog zanata – scenskim pokretom, govorom, veštinom duhovne sinergije sa publikom? Lako je kad imate partnera, suflera, inspicijenta... Monodrama, međutim, glumca na sceni ostavlja pred gladnim čoporom, samog, kao samuraja, najusamljenije biće u kosmosu. Najteže je nadigravati se sa sobom, ali i najveći izazov.

Nebojša Dugalić je upravo to predstavio vranjskoj publici. Mogu se tu postaviti neka pitanja, baš kad bismo cepidlačili – recimo, izbor teksta; da biste u punoj meri shvatili Dimitrija Karamazova, morate imati čitalački i životni background, morate znati šta „karamazovština“, pojam kolokvijalno uveden nakon objavljivanja i tumačenja poslednjeg romana Dostojevskog, podrazumeva (neku vrstu ruske verzije zle, nečiste krvi); jedna digresija: u toku predstave, Dimitrije se obraća apstraktnom Aljoši „baćuška“; odjednom, začuje se iz publike ženski šapat – „a šta mu to znači baćuška“? Zatim, zašto je od cele jezive galerije Karamazova, i karamazovskih satelita, odabran baš Dimitrije – možda najjednoznačniji i najjednosmerniji od svih Karamazova, uz svu svoju osećajnost? Zašto ne, recimo, Ivan, koji postavlja krucijalna pitanja o veri, etici, smislu čovekovog postojanja, ontologiji? Aljoša, već, nije ni karakter, a kamoli lik, što je već elaborirano u tumačenju poetike Dostojevskog, a što je Dugalić vispreno upotrebio kao scenski simbol – Aljoša, Karamazov, je negacija karamazovštine, jetra ovog bolesnog organizma, koja pročišćava sve njegove otrove, i Dimitrijev dijalog sa njim je vešt dramaturški potez, koji ovu monodramu, svojevrsno, pretvara u duodramu, a što se odrazilo i na mizanscen – na „terazijama“ scene, desni portal, gledano iz vizure publike, pomalo je nadtežavao.

Šta ću, to mi je u opisu posla, pa da pomenem i prateće elemente predstave – izvrstan rikvand, ruskaja šuma, i ono što ide na dušu reditelju, apotekarske doze neponovljivih ruskih romansi, čija bi štedrija upotreba znatno dala na značaju amplitudi scenske radnje, i podizanju emotivne tenzije kod gledališta. Scenografija svedena na minimum – dva otvorena prozora, ali provetravanja od karamazovštine nema, kao ni izlaza. Od lične rekvizite – flaša votke. Šta će Rusu više?

I, last but not least, o scenskom govoru, budući da je predstava bila posvećena Međunarodnom danu maternjeg jezika; šta je, naime, naš maternji jezik? Vranjski govor, ili književni jezik? Neka mi oproste moji preci, ali, bogu hvala, polako se u javnoj komunikaciji otkačinjemo od dijalekta (na koji smo prevodili i Lorku!), a na dobrom smo putu promovisanja scenskog govora, u njegovoj punoći i bogatstvu.

Nebojša, dakle, Dugalić, ulazi u anale vranjskog pozorišta kao rodonačelnik monodrame na našoj sceni. Pa će se tu videti ko je glumac, a ko pelivan.

 

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

Slavomir Mrožek

POLICAJCI

Režija: Nebojša Dugalić

* * * * *

BURLESKA O LOJALNOSTI

Goran M. Antić / Vranjske /

„Intelekt (vrlina, mudrost, lepo) nije u Mrožekovom svetu delotvorna sila. On pre svega služi opravdavanju ili maskiranju agresije i pohlepe, a pre svega – straha... Mrožek je poznavalac, Mrožek je pesnik straha. Breht je govorio da čovek misli samo kad mora. Mrožek bi dodao da misli onda kada se boji“. Ovako je, ukratko, poljski teoretičar književnosti Jan Blonjski okarakterisao delo svog zemljaka, novinara, pripovedača i, pre svega dramskog pisca, Slavomira Mrožeka, čije je rano dramsko čedo „Policajci“, vranjsko pozorište uvrstilo u svoj repertoar tokom ove izuzetno produktivne sezone.

I, eto nama, najzad, angažovanog teatra! Ne angažovanog u smislu brutalne podrške jednoj političkoj opciji, ili podobnoj društvenoj klimi, već teatra koji se ne boji da upravo pod lupu stavi „tekovine“ kreatora tog i takvog društva, te da gledaoca i posle pada zavese i odlaska toplome domu ostavi u nedoumici – gde ja to živim? Da li u TV dnevniku, ili „Grand paradi“, ili u jednom teatru apsurda, koji Mrožek promoviše, i nemilosrdno tera do tada ravnodušnog pozorišnog konzumenta da se zapita o svom društvenom statusu – želim li da budem građanin, ili, i dalje podanik?

Nikada i nigde (pogotovo sada i ovde) nije bilo uputno terati seir sa policijom. Pa ipak, Mrožek je to na maestralan način uradio u poststaljinističkom zemanu u Poljskoj, 1958. godine kada su „Policajci“ nastali, pa je, shodno tome, morao da emigrira u Pariz, e da ne bi postao sam junak svoje drame. A vranjski je teatar, posle decenija bežanja od pozorišne i društvene angažovanosti, našao umetničke i moralne kuraži da baš ovakvo delo postavi na scenu, provocirajući neveselu stvarnost, pred izbore, kad mu vreme nije.
Ali, pozorištu je uvek vreme, bez obzira na vlast; odnosno, uprkos njoj. Tako su Mrožekovi „Policajci“ našli svoje mesto na vranjskoj sceni, na veliko uveseljenje publike ( a ne „naroda“, što su dva potpuno različita pojma), koja se polako ali sigurno oslobađa okova provincijalnosti i utilitarizma, i vraća se pravim pozorišnim vrednostima, za koja smo mislili da su u dubokoj hibernaciji.

U početku, postojala je skepsa – kako će ansambl, opterećen lošim navikama iz prošlosti, i kako će režija sa tim ansamblom izaći na kraj sa strahovitom gustinom dramaturškog predloška, gde je Mrožek paljbu stavio na „rafalno“, gde replika sustiže repliku, a sve su bitne? Reditelj Dugalić je našao formulu – žanrovski, tekst je smestio u burlesku, gorkokomično prikazanje „ozbiljnih“, „velikih“ stvari; pa se u korelaciji sa piscem, složio da to baš i nisu tako ozbiljne i velike stvari; naravno, dok vas ne vežu za radijator.

U furioznom tempu, režija je iz ansambla isisala i poslednju kap njegove kako fizičke, tako i umetničke snage; ali, posle ovoga, videće se da li je baš poslednja. Rezultat nam daje za pravo da se nadamo da ćemo na vranjskoj sceni, sa vranjskim ansamblom, deliti još dasaka, što znači život.

Nadahnuti ansambl je pokazao svoje potencijale – scenski pokret, mimiku, osećaj za kolektivnu igru, scenski govor; bogu hvala, prošlo je bez dijalekta, mada bi i lektor mogao da poradi na tome, dok se definitivno ne otkačimo od provincijalizma, ne samo u govoru, već u duši. Reč bi morala da prati repertoar.

Scenografija, autora Dugalića i asistenta Miroslava Ilića, dala je najveći mogući prostor raskalašnom scenskom pokretu. Visoko stilizovana, sa minimumom mobilijara, u rešetkama i oronulim zindanima, surovošću kolorita i dizajna svetla je ilustrovala posledice sveopšte lojalnosti. Kostim, takođe autorstvo reditelja, uz asistenciju Jovanke Mihajlović, mogao je da bude inventivniji. No, uniforma je uniforma, pa ma kako dizajnirana bila, i ma ko je nosio, u ma kakvom društvenom sistemu, i ma kako on sebe kvalifikovao (a svi se deklarišu kao „demokratski“); ona uniformiše ne telo, već duh.

Glumci su odgovorili na izazov i dramskog pisca i reditelja. U početku, prvih par minuta, moglo se pomisliti – au, olako prodadoše ovakav tekst. Zabluda. Dok su prevazišli sindrom premijere, dok publika nije skapirala o čemu se ovde zapravo radi, akteri su uzeli stvar u svoje ruke, i do kraja je nisu ispuštali, ni pod pretnjom hapšenjem. Nadigravanje Nenada Nedeljkovića kao Šefa policije i Dragana Živkovića, kao Narednika, uz zdušnu podršku Tamare Stošić kao Provokatorovice u drugom činu, transformacija Bojana Jovanovića iz anarhiste u poručnika, ađutanta generala na koga je svojevremeno bacio bombu, dotični General Ninoslava Trajkovića, policajci Miahela Stošića i Marka Petričevića (Stanislavski – „Nema malih i velikih uloga, ima malih i velikih glumaca“), sve nas je to potaklo, uz gorak smeh i aplauz na otvorenoj sceni, da razmislimo o tome da li i mi sutra ne možemo biti uhapšeni, jer nismo lojalni?

Ali, ne bojte se. Ulojili smo se od lojalnosti.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

ETO, NJENA NEKA JE POSLEDNJA

Goran M. Antić / Vranjske/

Pozorište „Bora Stanković“, Vranje;

Duško Radović: „Ženski razgovori“;

režija: Nebojša Dugalić

* * *

Muški deo vranjskog glumačkog ansambla, onaj iz nedavnih „Policajaca“, natmureno je sedeo i pijuckao, smišljajući surovu osvetu ženskom delu, koji je u sjajnom raspoloženju delio tortu, posle premijere.

Posle pete, takoreći jubilarne premijere vranjskog pozorišta od početka sezone, a tek je februar; to je, koliko potpisnik ovih redova pamti (a dugo pamti, negde od sredine šezdesetih), rekord u produkciji našega teatra na večernjoj sceni.

Samo nedelju dana posle „Policajaca“, vranjsko pozorište iznedrilo je još jednu premijeru – „Ženski razgovori“ Duška Radovića, u adaptaciji i režiji Nebojše Dugalića. Ovom čoveku, još samo da smislimo adekvatan nadimak, i eto ti Vranjanca!

„Ženski razgovori“ postavljeni su na scenu dosledno načelnom repertoarskom opredeljenju sezone, pod radnim naslovom „Rialiti i ti“. Adaptacija Radovićevih nadahnutih, kratkih a sadržajnih opservacija na arhetipsku temu muško – ženskih odnosa nije rađena u klasičnom dramaturškom, aristotelovskom smislu – podela na činove, scene, slike, ekspozicija, zaplet... mada se naslućivala kulminacija; peripetija je večna, a raspleta jednostavno ne može biti. Svi scenski elementi, scenografija, kostim, svetlo, muzika, bili su do krajnjih granica svedeni, e da bi se u prvi plan istakao genij kratke forme Duška Radovića, i glumačko umeće ženskaća iz vranjskog ansambla.

Duško Radoviću, Duško Radoviću! Izdajice pola svoga! Ansambl predstave, Žetica Dejanović, Kristina Janjić, Tamara Stošić, Radmila Đorđević i Milena Stošić, pod konspirativnim imenima Žeti, Žozi, Žaki, Žiži, Žani, kao brazilska navala, prihvatio je loptu na volej, i divno se zabavljao, bez opasnosti da bude optužen za mizandriju – pa šta, autor teksta je muško, reditelj takođe. Tako je to – Ksantipa se piše sa „Ž“ (Ksantipa – „žuta kobila“, zla i goropadna žena Sokratova; džaba Sokratu  što je bio filozof, kad je imao Ksantipu, pa se na kraju spasao ispijanjem kukute).

Reditelj Dugalić se prvo kao dramaturg susreo sa zametnom stvari – kako lapidarnu prozu Duška Radovića prevesti u dramsku formu, kako od metafore napraviti personifikaciju? Tako lepo. Uz temom inspirisan  ansambl, uz parodiranje rialiti šoua od kojih se normalnom ljudskom biću, bilo ono muško ili žensko, mozak gnoji, režija je minimumom scenskih sredstava dočarala beskrajni svet večne borbe između polova, u kojoj onaj „slabiji“ uvek ispadne jači – pitajte Simon de Bovoar. Rudimenti mizanscena, scenskog pokreta i scenskog svetla, kostima, muzike, nađeni su u karikiranju rialiti šoua, u transformaciji ženskog kružoka koje se povremeno okuplja da uz kapućino ogovara muškarce, u neke „realne“ likove pod pištolj-reflektorom.

Ženska se publika divno zabavljala, mada ni Eva nije ostala pošteđena  Radovićeve oštrice. Kako se ono zvaše ona američka kultna serija... eee, stres i glad... ne ne, to je srpska stvarnost... a, da! „Seks i grad“! Ova će, vranjska verzija serije, sasvim sigurno dugo ostati na repertoaru, jer će biti radna obaveza muške populacije Vranja da je odgledaju, poneki i više puta. Pa to pomnožite sa najmanje 30.000 muških konzumenata...

Na mogu da odolim, a da ne uzvratim, uz sve rizike optužbe za mizoginiju, braneći čast muške populacije Vranja, a citirajući irsku poslovicu – „Šta je žena? To je biće koje jednom dnevno masturbira, jednom nedeljno prazni creva, jednom mesečno ima ciklus, i jednom godišnje rađa“.

E pa, baš njihova da ne bude poslednja...

 

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

Kritika predstave "Autoputem"

mr. Spasoje Ž. Milovanović / LUDUS

          Autoputem je višestruko podsticajna predstava, posmatrana kako iz ugla zadate teme Festivala, tako iz ugla zadate zaiteresovanosti za problematizovanje dramske forme unutar estetsko-ideološkog aspekta narativnog glasa. Nastala je iz saradnje Ane Đorđević i Vranjskog pozorišta tokom realizacije javnog čitanja dramatizacije romana Bore Stankovića Nečista krv u okviru pratećeg programa 30. „Borinih pozorišnih dana“.  Ovaj model saradnje pokazao se više nego plodotvornim, te je i u okviru pratećeg programa 31. „Borinih pozorišnih dana“ priređeno javno čitanje teksta Narodna drama mlade dramaturškinje Olge Dimitrijević, koje je režirala Snežana Trišić. Kao i Ana Đorđević, još jedna značajna mlada rediteljka koja se već nametnula svojim režijama u različitim pozorišnim sredinama. Na ovaj način je princip radikalne modernizacije Vranjskog pozorišta i publike dobio punu satisfakciju.

          Autoputem svoje izvorište pronalazi u onim dramskim tekstovima koji tematizuju pozorište njime samim, stvarajući dramu o drugoj drami, pozorište u pozorištu. Ipak, iako piše na iskustvim pirandelovskih drama, kao najpoznatijima, Ana Đorđević izmešta fokus iz ustaljene strukture i dominantne tematske ose sukoba metadramskih modela, koja se po pravili očitava u mešanju likova koji iz ne-pozorišta ulaze u pozorište  sa likovima koji to isto pozorište definišu. Njeni likovi, naime, od prvog do poslednjeg pripadaju pozorištu: direktor – Boriša, rediteljka – Snežana, tri glumice – bivša primadona/Nadežda, sadašnja primadona/Anđelka, početnica/Milica, dvojica glumaca – glumac srednje generacije /Zdravko, bard /Strahinja, i jedan pozorišni potrčko – Mali. Iako ih individualizuje imenima i godinama, oni ne izlaze iz zadatog horizonta očekivanja tipova i funkcija, u kojima imena imaju opisno ironijsku funkciju, niti imaju mogućnost menjanja tokom komada. Oni svojim zadatim dominantnim tipskim elementima ulaze u svaku od jedanaest scena.

          Tema se razvija iz „spoljne“ perspektive „stranca“, svojevrsnog rezonera – rediteljke, pozvane da pripremi predstavu, koja, kako probe odmiču  prelazi u „untrašnju“ perspektivu (bar delimično) zainteresovanog člana predstave, pri čemu se te dve perspektive od trenutka prve probe mešaju u jednu, sve do činjenice da predstava koju pripremaju jeste zapravo ono što se odvija pred stvarnim gledaocem. Na ovaj način se „život“ i „umetnost“ dovode u stanje analogije, s tim što se u prvom slučaju umetnost pojavljuje kao model kojim se spoznaje život (sa svim opštostima o egoizmu pozorišnih poslenika, njihovim surevnjivostima i zađevicama, hroničnoj besparici i problemima kako svakog pojedinca, tako i institucija kulture), a u drugom život se spoznaje kao model kojim se objašnjava umetnost. Istovremeno, mešajući ove dve perspektive u jedinstveni narativni glas „sveznajućeg pripovedača“, pretpostavlja se da je to stvarni autor komada koji omogućava stvarnom čitaocu/gledaocu da sazna šta svaki lik misli i oseća, ono što pojedini lik može videti i znati, Ana Đorđević do pretposlednje scene stvara iluziju pretpostavki dramaturgije „četvrtog zida“, u kojoj publika, udobno zavaljena u svoje fotelje, sa više ili manje zainteresovanosti prati ono što se pred njom odigrava.

          U toj desetoj sceni, Ana Đorđević, iako iz diskirsa likova, razbija fikciju direktnim obraćanjem publici, postavljajući joj pitanja  o samo/konstruisanju identiteta i utemeljenosti u nasleđu. Na ovaj način se s jedne strane direktno nadovezuje na prvobitnu zamisao da svim svojim vanrednim rediteljskim kvalitetima inscenira Nečistu krv Bore Stankovića, sa svim mogućim kodovima iščitavanja koje ovaj najznačajniji roman srpske moderne u sebi nosi na temu nasleđa, dok s druge odustajanjem od te zamisli i proigravanjem i poigravanjem „nasleđem“ zapravo postavlja direktno pitanje gledaocima o njihovoj samo/identifikaciji koja se kreće između frenetičnog samo/isticanja neobuzdanosti i umešnosti uživanja, senzualnosti i egzotike „Borinog Vranja“ i samo/potcenjivanja siromaštva i zaostalosti tzv. „Južne pruge“. Ipak, ovde valja ispisati jednu ogradu – moja prethodna opaska proizašla je iz saznanja koje imam zahvaljujući tome što sam kao „povlašćeni“ i „zainteresovani“ gledalac imao prilike da se upoznam sa istorijatom nastanka komada i činjenice da mi je nekoliko godina za redom, na moju veliku radost i zadovoljstvo,  omogućeno da budem saradnik Festivala i saznam načine na koji Vranjanci razmišljaju o sebi i definišu svoj identitet. Sam komad, naime, ne daje bilo kakvu informaciju o geografskoj utemeljenosti, osim što jasno stavlja do znanja da je to pozorište u gradiću izvan centra, negde na autoputu. Na ovaj način se uzdiže na višu simboličku ravan, dodatno problematizujući antagonizam između unutrašnjih i spoljašnjih određenja. Krajnji domet tog dobro odmerenog mešanja i preplitanja ne predstavlja, ipak, afirmacija ili problematizacija individualizma i ličnog iskustva, već slika stvarnog stanja društva koje se batrga u osećanjima svojih prethodnika.

          Stvarajući osećaj teskobe, spisateljica i rediteljka, ovde i ko-scenograf (zajedno sa Aleksandrom Mihajlovićem) i ko-kostimograf (sa Jovankom Mihajlović), potpisuje i izbor muzike (delovi kompozicija grupe „Nežni Dalibor“ koja je za ovu priliku poklonila pozorištu svoju muziku), koncipira prostor u kojem se od upravničke kancelarije, preko probne sale do scene stiže u najviše dva koraka. Svaki od tih prostora naznačen je minimalnim sredstvima dovoljnim da se stvori neophodna predstava o njemu.

          Ogoljena, minimalistička scenografija takodje u središte postavlja glumca i mogućnosti njegovog izraza u zamišljenom, prenapregnutom unutrašnjem svetu likova, a svedenost prostora insistira na telesnom, na atmosferi potisnutog nasilja, ali i na očajničkoj potrebi za emocijom i ljubavi, proizvodeći na taj način sliku izgubljenog identiteta. Otuda se težište pomera na furiozan ritam i tempo, pokret, mimiku, šimnku, kostim, dakle na one scenske znakove koji implicitno karakterišu lik, istovremeno ih izmeštajući u groteskno preuveličavanje.  Takav postupak je omogućio da se potencijalni nedostaci glumačkog izraza pretvore u namerni i dobro plasirani kvalitet predstave. Ovde pre svega mislim na primetnu boju vranjskog izgovora Dragana Živkovića kao Boriše, koja je u stalnom sukobu sa pravilnom akcentuakcijom i razigravanjem svakog dela tela u predstavljanju histeričnih ispada direktora pozorišta u stalnom pokušaju da održi privid normalnog funkcionisanja, dobijala pun i funkcionalan komički efekat. Nenad Nedeljković je prividno hrabrog i odmerenog barda doneo sa svim potencijalima svog baritona, koristeći i najmanju priliku da opštepoznati tip komički suprotstavi svakodnevici pripremanja turšije, latentnog alkoholizma i samodovoljnosti dostignutim statusom i načinom života. Ponekad prenaglašeno, ali svakako sa izuzetnim scenskim šarmom i neospornim glumačkim znanjem Marko Petričević prelazio je od stanja željnog dokazivanja, preko neobuzdanog strahopoštovanja pred rediteljkom, do izludelog od straha pred premijerom i od alkohola onesvešćenog glumca. Mali Bojana Jovanovića pokazivao je svu servilnost pred direktorom i glumcima i jednostavnu pomirenost sa neostvarenim snovima o glumi i trenutnom situacijom. Njegovo prenaglašeno šuškanje u govoru kada daje savete Milici o životu i pozorištu ispunjavalo je scenu životnom toplinom. Jelena Asanović je od prvog pojavljivanja na sceni igrala, iako zadato iskošeno, sa svim stvarnim iskustvom tek svršene studentkinje glume, zaslepljene pričama i maštanjima o prvom profesionalnom angažmanu. Nezadovoljstvo ocvale primadone, nezadovoljne kako ulogama ostarelih žena koje dobija, tako i svešću da to jedino i može da igra, izbijalo je u svakom pojavljivanju Radmile Đorđević kao Nadežde. U stalnom sukobu sa njom, ali i sa pozorišnom i životnom sudbinom koja joj nije omogućila da igra onoliko i onde kako misli da zaslužuje, Kristina Janjić iznela je svakim delićem svog glumačkog habitusa. Posebno je svojom ledenom strogošću i gotovo potcenjivačkim stavom prema pozorištu u kojem se obrela scenom plenila Milena Stošić kao rediteljka. Sa minimumom teksta, sva u napetosti razoružavala je i zbunjivala kako ostale likove, tako i publiku u sali.

Svi ovi likovi se redefinišu i de/konstruišu u razmaku između glasa koji govori i diskursa koji izgovara, sve vreme u složenom dijalogu između neostavrenog identiteta i govora koji je izmešan u svom različitom poreklu, u bujici glasova koji se ukrštaju u postavci govora do zaglušujuće vike i potpune tišine.

Mr Spasoje Ž. Milovanović

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nebojša Dugalić, glumac i reditelj

SVAKO OD NAS JE STVOREN DA RAĐA

D.Bogdanović / Nova slobodna reč / 27. 01. 2012.

* Poput dobrog duha u vranjskom pozorištu stvara predstave koje se pamte i koje će se pamtiti, pa i ne čudi što je baš njemu ove godine grad Vranje, povodom Dana oslobođenja, dodelio javno priznanje ,,31.januar'

            Glumac, reditelj i profesor na Akademiji umetnosti, veliki znalac i profesionalac Nebojša Dugalić ponovo je među Vranjancima. Sa glumcima ovdašnjeg pozorišta uveliko  priprema dve nove predstave čije su premijere već zakazane za 7. i 14. februar. U njihov uspeh ne treba sumnjati, ako se zna da je predstava ,,Paviljon broj 6'' koju je režirao pre četiri godine doživela  ogroman uspeh na Međunarodnom festivalu ,,Zlatni vitez'' u Moskvi kada joj je  dodeljena nagrada Srebrni vitez, dok se Zlatnim vitezom za najbolju mušku ulogu okitio sam Dugalić tumačeći lik doktora Ragina.  I njegovi ,,Stari dani'' rađeni po motivima dela Bore Stankovića doživeli su veliki uspeh na festivalu ,,Joakim Vujić'', kada je našoj glumici Kristini Janjić dodeljena nagrada za najbolje glumačko ostvarenje. I tako Dugalić, poput dobrog duha, u vranjskom pozorištu stvara predstave koje se pamte i koje će se pamtiti, pa i ne čudi što je baš njemu ove godine grad Vranje, povodom Dana oslobođenja, dodelio javno priznanje ,,31.januar''.

            * Četiri sezone sarađujete sa vranjskim pozorištem. Da li se impresije i očekivanja te 2008. godine razlikuju od onoga kako danas gledate na ovaj ansambl i šta je to zbog čega se iznova i iznova vraćate ovom teatru?

            - Nije se tu suštinski promenio neki odnos od tog prvog utiska. Sećam se da sam već tada kada smo počinjali da radimo na predstavi ,,Paviljon broj 6'' imao jasnu sliku potencijala ovog ansambla i verovao sam da bismo u više navrata mogli da ostvarimo neke dobre rezultate. Kasnije je sve išlo  nekim logičnim sledom u smislu da sam, s obzirom na tu prvu saradnju, imao ideju šta bi to bilo sledeće i tu je naravno pao izbor na Boru Stankovića. To sam želeo odavno da radim, a mislim da je ovo bilo idealno mesto za to. Mislim, zapravo da to nigde drugde ne bi ni moglo da se radi na tako autentičan način, ne samo zbog jezika, nego zato što je to jedno neposredno razumevanje senzibiliteta i mentaliteta svih onih ljudi o kojima Bora piše, svih njegovih likova. Tako da je to bila drugačija i jedna nova vrsta saradnje.  Kako se taj proces u zajedničkoj saradnji otvarao, mi se iznova iznenađujemo, naravno, u pozitivnom smislu. Mnogo toga inspirativnog desi se između nas kao neka kreativna razmena, što mislim da je najbitnije i to je zapravo osnovni preduslov da ima smisla baviti se ovim poslom. Mislim da smo uspostavili jedan dobar jezik i da se dobro razumemo. Nadam se da će to da traje.

            * Posle ,,Starih dana'' koji su u ovdašnjem pozorištu igrani u Vašoj adaptaciji i režiji, da li drugačije čitate Boru?

            - Borom sam se bavio i ozbiljno i dugo. Ono što je različito u mom odnosu prema Bori nakon iskustva u Vranju dogodilo se iz samog procesa. Trudio sam se da Boru autentično vratimo u njegov jezik, jer je u vreme kada je pisao bio prinuđen da zbog književne javnosti napravi kompromis u odnosu između književnog i autentičnog vranjskog jezika, a ja sam u potrebi da vratimo taj jezik shvatio da to mnogo rezonantnije i zanimljivije zvuči upravo na tom jeziku. Mnoga mesta u Borinom delu, kazana na autentičnom vranjskom, zvuče sasvim drugačije i bogatije nego u konačnim verzijama njegovih dela. Tu smo imali sreću sa profesorom Momčilom Zlatanovićem i sa Banetom Stošićem Kacetom. Oni su dosta pomogli kao ljudi koji se ozbiljno bave tim jezikom i stvarno su dali sjajne sugestije kako neke reči mogu da se prevedu na izvorni vranjski govor.

            * Sa tom predstavom ste gostovali u Narodnom pozorištu u Beogradu. Da li ste zadovoljni kako je tamošnja publika primila ovu predstavu?

            - Baš sam razmišljao o tome kako će ljudi da je prime. Međutim, pokazalo se da se taj jezik razume, pre svega, iz istinitog načina igre. Kada glumci na sceni odigraju tačno, istinito jedan dramski događaj, onda i ono što čovek ne bi inače razumeo, iz same situacije, iz značenja igre, razumeva smisao i onih reči koje mu nisu baš poznate. Tu se mnoge reči zapravo slute iz nekog koda koji se usvoji vremenom dok se predstava gleda, pa čak iako nije sasvim jasno naslućuje se šta bi to moglo značiti s obzirom na prirodu jezika. Tako čovek vremenom stekne i mogućnost da uživa u tom jeziku. Skoro posle svake scene publika bi nagradila ansambl velikim apaluzom, a na kraju su glumci ispraćeni pravim ovacijama. Predstava je dobila ponudu da bude snimljena za RTS. Nadam se da će se i to ostvariti negde u aprilu. Veoma je značajno da u RTS-u ostane jedan takav dokument, trag o jednoj ozbiljnoj predstavi, pre svega o Bori. Da je sreće, kao što nije, trebalo bi da već u nekoj televizijskoj filmskoj arhivi imamo ceo opus Bore Stankovića, Isidore Sekulić i ostalih značajnih srpskih pisaca. Takvi su dokumenti dragoceni.

            * Uveliko traju probe čak za dve predstave koje će u Vašoj režiji vranjski pozorišni ansambl premijerno izvesti u februaru. U pitanju su ,,Policajci'' Slavomira Mrožeka i ,,Ženski razgovori'' Duška Radovića. Zašto baš te dve predstave?

            - Za razliku od prethodne dve predstave koje sam ovde radio i čiji su tekstovi više dramski, smatrao sam u razgovoru sa ljudima u pozorištu da treba uraditi nešto drugačije, nešto novo, kakve su, recimo, komedije. Kroz pretresanje šta bi to moglo biti zanimljivo i interesantno, a da je na tragu nekih ozbiljnih stvari koje smo prethodno radili i da istovremeno može da pokrije potencijal ansambla došli smo do ove dve predstave. ,,Ženski razgovori'' su uvek aktuelna tema, pogotovu u ovo vreme kada je žensko pitanje ponovo došlo na dnevni red. A priča vezana za policajce je opet nešto što je vazda aktuelno, vezano za okvir našeg življenja. Priča o policiji, državi, svemu što čini tu našu datost  prilika je da se progovori na način jednog Mrožeka, koji je zaista bio sjajan. Predstava je zapravo jedna parodična groteska.

            * Da li ste i u kojoj meri adaptirali ovaj Mrožekov tekst?

            - Tekst je adaptiran jer je pisan u vreme socrealizma, komunizma i ta problematika je tada imala drugačiji smisao i značaj. U nekim motivima tekst je sada osavremenjen, ali suštinski, ono što je bitno ostaje za sva vremena - a to je taj fenomen ljudske lojalnosti, potreba da se nekome pripada po svaku cenu, po cenu obraza i dostojanstva. šta se dešava kada se obesmisli postojanje zatvora budući da u narodu više nema nikakvog traga bunta, čak ni instikta za protivljenje, kako kaže Mrožek. Oni koji bi trebalo da sede u zatvoru ili već sarađuju sa Vladom ili niko ne sme da ih dira jer su zaštićeni svedoci ili hoće narukvice. U svakom slučaju zatvori postaju besmisleni, jer su svi ovi drugi, na ovaj ili onaj način, lojalni. To je jedna svevremenska duhovita priča u kojoj su psihologija lojalnosti i psihologija vlasti, iskustvo anarhije, bunta pomešane u čoveku. S jedne strane to je duhovito napisan tekst, koji s druge strane, duboko analizira psihologiju ljudske slabosti kada je reč o lojalnosti.

            * Da li ste u glavi već imali glumačku podelu još pre nego ste i započeli da radite na ovim predstavama?

            - Kada poznajem ansambl obično znam šta bi ko mogao da odigra, ali se uvek trudim da ipak proverim tu svoju procenu zato što se često desi da neki glumci možda do sada nisu imali prilike da pokažu neke svoje mogućnosti koje su drugačije od onih kakve ih znamo u ulogama koje sy već igrali. Tako da im uvek pružim priliku da se oprobaju, da svako proba svaki lik kako bismo videli kako ko sa kim funkcioniše i koja je kombinacija najbolja. U ,,Ženskim razgovorima'' su sve uloge ženske, dok u ,,Policajcima'' igraju sve muškarci i samo je jedna ženska uloga. U razgovoru sa direktorom smo zaključili da je to zanimljiva opcija jer su oružje, vlast, sila, moć nekako muška tema, dok su ženski razgovori ženska tema, ženski pogled na muškarce. Jedno sa drugim ide, a opet su dve predstave u pitanju što je i repertoarski vrlo zahvalno, jer u kratkom periodu pozorište može da ima dve premijere.

            * Na početku sezone bilo je najavljeno da će ovogodišnji pozorišni repertoar imati radni naslov ,,Rijaliti i ti''. Da li se ove dve predstave uklapaju u ovakav koncept?

            - Svakako, naročito ovi ,,Ženski razgovori'', budući da je sada taj fenomen rijalitija u jednoj zabrinjavajućoj meri zastupljen u našim medijima. To je, nažalost, fenomen ovog vremena koji ne možemo da negiramo. Ali mislim da pojam rijalitija ne mora da bude nužno samo ono što gledamo na TV-u gde neki stvarni ljudi žive neki intimni život pred našim očima, već sve ono što zapravo dotiče problematiku ovog vremena i sve to što se oglašava javno na ovaj ili onaj način kao deo ličnog iskustva. Kad izađemo pred javnost pa damo mišljenje o nekoj političkoj situaciji, to je neka vrsta rijalitija. U oba komada smo se trudili da bude tih motiva koji su prepoznatljivi, koji pripadaju ovom vremenu i da se na taj način ta neka veza uspostavi.

            * Porodičan ste čovek, pa me zanima kako gledate na činjenicu da je bračna zajednica danas u velikoj krizi, da se ljudi sve kasnije odlučuju za brak, dok biloški sat otkucava i da je s druge strane broj razvoda u stalnom porastu?

            -  To je sve posledica dugoročne sistematske relativizacije prioriteta. Sve ono što nam se servira, što se nudi kao sadržaj u krajnjoj liniji ima za cilj da relativizuje svaku ozbiljnost i svaku odgovornost i svaku ideju o tome da se čovek za nekoga ili nešto žrtvuje. Uglavnom se afirmišu sadržaji koji podstiču u čoveku neku samodovoljnost u smislu  budite lepi, onakvi, ovakvi... kupite ovo, kupite ono, da biste bili, ne znam šta, a zapravo nigde nema reči o odgovornosti za drugoga, potrebi da se čovek stvarno suoči sa onim što je zapravo jedino važno - a to je život. Čovek sebi obezbeđuje neke navodne slobode, mada pitanje je o kakvoj je to slobodi reč, jer kada prođe vreme šta sa tom slobodom? Priuštili smo sebi šta - putovanja, užitke, ali, šta posle svega? Koliko posle svega čovek ostaje prazan. Tu je pre reč o nekom strahu, o nemanju snage, odvažnosti, da se uhvatimo u koštac sa pravim problemima. Jer, znate, kada dođe jedno živo biće onda više niste sami, niste sami sebi dovoljni i sebi najvažniji, nego morate da to biće negujete, da ga održavate u životu, da se njime bavite, da ga vaspitavate. Dakle, njemu na neki način posvećujete život. I to je nezamenjivo iskustvo. Mislim da treba da postoji jedna sasvim suprotna zasnovanost svih aspekata društva, da nema toliko voajerizma. Kada gledate rijaliti program recimo protraćite dragoceno vreme na nečije živote. Gledate šta je ova ovoj rekla, ko je kome šta uradio i prolazi vam vreme i to sasvim jalovo. Ništa u tom vremenu niste rodili, stvorili i celog vas života uče da radite suprotno od onoga za šta ste u stvari stvoreni. A svako od nas je stvoren da rađa. Ne mislim samo u bukvalnom smislu da rađa decu, već da stvara nešto. E, sada kada čovek nema stvarne probleme onda se bavi besmislenim problemima i to postaje njegov život. I kad to postane njegov život, kako će on sutra biti odgovoran otac, odgovorna majka ili neko ko će se žrtvovati za drugoga, ko će biti strpljiv prema drugome. Vidite da danas ljudi nemaju strpljenja da odgledaju nijedan spot,  a kamoli nešto više, da se nadnesu nad nečim ozbiljnije. Moderno vreme je donelo da su prioriteti dovedeni u pitanje i sve drugo je važnije od onoga što zapravo treba da bude važno.

            * A gde je tu porodica o kojoj smo učili da je osnovna ćelija društva?

            - Porodica jeste najvažnija. Ali, kada su muž i žena sami sebi dovoljni, sami sebi najvažniji, da li onda tu možemo da govorimo o porodici. šta onda znači porodica, ako ja tražim svoje, ti tražiš svoje i svako hoće nešto svoje, nesaglasno jedno s drugim? Onda ne postoji ideja o zajedništvu, nema temelja za zajedništvo, nema truda oko ljubavi. A vrlo često nema ni ideje o tome.


BOŽIJI PROMISAO

            * Otac ste četvoro dece i peto je na putu. šta biste uradili kada bi se neko od njih sutra opredelio za glumu ili režiju?

            - Zaključao bih ga u kuću, vezao za radijator. Naravno, šalim se. Moja su deca još uvek mala, najstarijoj Jani je deset, Vidan ima devet, Bogdan osam, a Kalina dve godine, dok će se peto roditi u martu. Niko u ovom vremenu ne bi svojoj deci preporučio posao kojim se sam bavi. Sve je postalo toliko teško i na čudan način obesmišljeno. Koliko se god čovek više trudio da bude bolji to ispada kao neka kontraindikacija, kao neželjeni efekat. To odskakanje od proseka znači minus, a ne kvalitet. Trudim se da na njihov budući poziv gledam kao na Božiji promisao. šta im Bog da. Nastojaću da im kao otac u svemu budem od pomoći, da budu radosni barem u onome što studiraju, jer je važan deo čovekovog osmišljenja da se bavi onim u čemu prepoznaje sebe.

VAŽNA JE NAMERA

            * Nedavno je Vaša koleginica Gorica Popović izjavila da su neka beogradska pozorišta izuzetno posećena, da su sale popunjene čak preko 90 posto. Da li je to podatak koji ohrabruje?

            - Iznenađen sam kad to čujem, jer po nekim opštim procenama broj ljudi koji posećuju pozorište je jako mali, kažu svega dva do tri posto, što je veoma tužno. Pozorišta su posećena, neka manje neka više, zavisi i o kojoj je predstavi reč. Ne znam koliko je to više u odnosy na neko prethodno vreme, ali mislim da je važnije kako se u pozorište ide i sa kojom namerom, šta se od pozorišta očekuje i šta je to što se u pozorištu gleda. Može se iz raznih razloga gledati neka predstava. Svi ti statistički podaci nisu suštinski relevantni, ali ima tu i zabrinjavajućih i poražavajućih podataka kada se vidi koliko je mali broj visokoobrazovanih ljudi koji ide u pozorište. Karte nisu nedostupne i svako bi bar jednom  mesečno mogao sebi da priušti odlazak u pozorište. To što se u pozorište retko ide posledica je sveopšteg ubrzanja, ljudi nemaju predaha. Prisutan je nekakav opšti zamor, jer svi jyre da stignu neki život i razumljivo je da nemaju vremena. A ako se ovome doda i sve ono što smo poslednjih decenija preživeli, onda je to i razumljivo.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

Psihologija lojalnosti je večna tema


Goran M. Antić, Vranjske, 26. 01. 2012.

- Mrožekovi „Policajci“ su pre svega jedna sjajna parodija. On se u tekstu bavi paradoksima čovekovog odnosa prema vlasti, u rasponu od anarhizma do slaganja sa vladajućim pogledima

 U pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju, u toku je priprema dve premijere na večernjoj sceni – „Policajci“ Slavomira Mrožeka, čija se premijera očekuje 7. februara, te „Ženski razgovori“ Duška Radovića, koja će biti predstavljena samo nedelju dana kasnije. Zanimljivost je to, što obe repertoarske jedinice režira isti čovek, u isto vreme – Nebojša Dugalić, glumac i reditelj iz Beograda, jedan od ovogodišnjih laureata nagrade “31. Januar“ grada Vranja, za izuzetni doprinos na polju kulture.

DRAME, PA KOMEDIJE

Vranjske: Ovo će vam, za samo četiri sezone, biti treća pa četvrta režija u vranjskom pozorištu; otkud tolika povezanost sa ovdašnjim teatrom?

Dugalić: - Neki moji pozorišni počeci su već bili vezani za vranjsko pozorište, jer je kraljevačko u to vreme, kada sam ja počinjao, bilo u vrlo tesnoj saradnji sa vranjskim pozorištem. Kasnije sam gostovao sa dosta predstava na vranjskoj sceni, kao profesionalni glumac, a 2008. godine se ostvarila i moja prva rediteljska saradnja sa njim, postavkom Čehovljevog „Paviljona br. 6“. Pokazalo se da je početak bio više nego uspešan, jer je predstava nagrađena u Moskvi, na festivalu „Zlatni vitez“.

Jeste li još tada prepoznali potencijale vranjskog ansambla?

- Posle te prve, zaista sjajne saradnje, usledila je i druga, sa „Starim danima“ Bore Stankovića. To upravo zbog toga, što smatram da je vranjski ansambl zaista jedini u Srbiji koji ima potencijala da iznese takav, složen literarni predložak. I to ne samo zbog činjenice da kao Vranjanci mogu sa punim razumevanjem da pristupe Bori Stankoviću, već pre svega prema širini i raznovrsnosti svojih glumačkih mogućnosti.

Zbog čega je, u ovoj sezoni, izbor pao upravo na Mrožekove „Policajce“ i Radovićeve „Ženske razgovore“?

- Posle dva dramska teksta, u dogovoru sa direktorom vranjskog pozorišta, Nebojšom Cvetkovićem, došli smo na ideju da bilo dobro uraditi neku komediju, u skladu sa motom vranjskog pozorišta ove sezone – „Rialiti i ti“. Izbor je pao na dva pomenuta teksta, e sada, koji postaviti na scenu? Na kraju smo se odlučili da idu oba – i „Policajci“ i „Ženski razgovori“.

PSIHOLOGIJA LOJALNOSTI I MUŠKO-ŽENSKO

Kako biste obrazložili upravo taj izbor tekstova?

- Mrožekovi „Policajci“ su pre svega jedna sjajna parodija na temu „psihologije lojalnosti“, i tiče se svakog vremena, pa i našeg. Slavomir Mrožek se u tekstu bavi svim onim paradoksima čovekovog odnosa prema vlasti, u rasponu od anarhizma do slaganja sa vladajućim pogledima; i kako jedan anarhista vremenom postaje odan vlasti. A to je, na žalost, i naša aktuelna tema, i aktuelna tema svake epohe.

 

Zašto, pak, Duško Radović?
- U današnje vreme, takođe i tema žene i ženskih prava pripada onom spektru aktuelnih. Duško Radović je još u svoje vreme progovorio, na onaj svoj specifičan način, o svim fenomenima muško – ženskih odnosa, koji su arhetipski, uvek važeći. On ih je tretirao na jedan duhovit način, tako da se kroz smeh možemo prepoznati svi zajedno – i muškarci i žene.
Vrlo produktivno sarađujete sa vranjskim pozorištem, dobro poznajete mogućnosti ansambla, ali i tehničke uslovnosti vranjske scene; kako ocenjujete ovdašnje pozorište, u kontekstu savremene srpske pozorišne scene?
- Po mom dosadašnjem iskustvu, jedini problem vranjskog pozorišta je njegov geografski hendikep, u smislu udaljenosti od centra kulturnih zbivanja, kakav je Beograd, a da po svemu drugom , i po potencijalu ansambla, i po nivou umetničkih ostvarenja, mogu da mu pozavide skoro sva prestonička pozorišta. Tu je i problem zastarele tehnike, pogotovo svetlosnog parka. Naravno, da bi bilo koja biljka porasla i dala plodove, a pozorište je nežna biljka, potrebna je velika nega i trud onih koji tu biljku treba da čuvaju i neguju, a to je pre svega lokalna sredina. Mislim da je najvažnije da se na tom nivou shvati značaj ovakve  kulturne institucije


PRIMLJIVOST PUBLIKE

Koliko je, trenutno, ansambl vranjskog pozorišta kadar da se uhvati u koštac sa klasikom, u punom smislu tog pojma?

- Sve moje četiri režije u vranjskom pozorištu bile su na neki način trud oko toga da se postepeno podigne pre svega nivo izražajnih mogućnosti glumačkog jezika i da se raznovrsnošću sadržaja onih komada koje smo radili primljivost publike pripremi i za neke još zahtevnije tekstove, kao što su, recimo, antička drama, Šekspir, Molijer, Rasin, Kornej... Pozorište i publika moraju da budu u svojevrsnoj korelaciji, a to je prilično složen i dugotrajan proces.

 


PROFIL

Nebojša Dugalić rođen je 1970. godine u Kraljevu. Diplomirao je glumu 1994. godine na FDU u Beogradu, u klasi profesora Vladimira Jeftovića. Trenutno je jedan od najangažovanijih srpskih glumaca, a bavi se i režijom, komponovanjem, pedagogijom. Redovni je profesor glume na Akademiji umetnosti u Beogradu.

 

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Talentovani za sve (umetnosti)


A. Stojković | Pravda | 26. JANUAR 2012. |

VRANJE – Voditelji glumačke, likovne i muzičke škole dogovorili su razmenu učenika, kako bi se deca iz ovih radionica oprobala u ovim vrstama umetnosti. Tako će glumci probati da slikaju i pevaju, slikari da sviraju i glume, dok će muzičari glumiti i crtati.

Ova ideja rodila se na maskenbalu, koji je u pozorištu „Bora Stanković“ organizovan povodom „Noći pozorišta“, a oduševila je mlade umetnike.

I gluma i slikanje

- Došli smo na ideju da, za početak, likovnu i dramsku sekciju povežemo, jer se one i po prirodi prožimaju. Očekujemo uspešan početak saradnje, koji će tek kasnije da da konkretne rezultate – kaže voditelj glumačke radionice Bojan Jovanović .
On smatra da postoji mnogo mogućnosti da kreativna deca iz likovne radionice primene svoj talenat i u pozorištu.
- Dramska umetnost je kompletna sfera umetnosti i očekujemo da slikari, muzičari i glumci odigraju zajedničku pozorišnu predstavu. Polaznici likovne radionice biće zaduženi i za scenografiju, a đaci muzičke škole za komponovanje muzike za predstavu – kaže Jovanović.


Prilika za muzičare

Učenici iz glumačke radionice pohađali su već časove slikanja i pokazalo se da imaju talenta za crtanje, kao i učenici slikarstva za glumu.

- Želeli smo da deca spoznaju sve vrste umetnosti, a to će, svakako, imati i praktičnih rezultata. Izložba radova polaznika likovne radionice biće prvi zajednički performans slikara, glumaca i muzičara – kaže Vesna Marinković Stanković, voditeljka likovne radionice.

U Vranju ne postoji n jedna radionica u kojoj učenici mogu da pokažu i usavrše svoje muzičke sposobnosti, tako da će se razmeni učenika pridružiti i Muzička škola „Stevan Mokranjac“.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Talenat bez granica

J. Stojković | Večernje novosti | 17. 01. 2011.

"Razmena časova" između likovne i glumačke radionice deci približava različite vrste umetnosti

Vranje - Zahvaljujući rukovodiocima glumačke i likovne radionice, koji primenjuju svojevrsnu "razmenu časova", deca iz grada pod Pržarom imaju priliku da spoznaju lepotu umetnosti iz svih oblasti.

Ideja se rodila na maskenbalu, koji je u pozorištu organizovan povodom manifestacije "Noć pozorišta". Uvidevši da se deca lepo druže, odlučili smo da povežemo ove dve umetnosti koje se i inače prožimaju - kaže Bojan Jovanović, jedan od voditelja Glumačke radionice pozorišta "Bora Stanković".

Tako je razmena časova pokazala da glumci mogu da slikaju, slikari da zapevaju, a muzičari da glume. S obzirom na to da u gradu ne postoji nijedna radionica u kojoj mališani mogu da pokažu i usavrše muzičke talente, uskoro će se polaznicima likovne i glumačke radionice pridružiti učenici muzičke škole "Stevan Mokranjac"

- Izložba radova polaznika likovne radionice biće prvi zajednički performans likovnjaka, glumaca i muzičara - najavljuje Vesna Marinković Stanković, voditelj Likovne radionice, dok Bojan Jovanović najavljuje zajednički angažman na jednoj predstavi, za koje će mladi slikari raditi scenografiju, deca iz muzičke škole komponovaće i izvoditi muziku za predstavu, dok će polaznici glumačke radionice biti na sceni.

 

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

NEBOJŠA CVETKOVIĆ, DIREKTOR POZORIŠTA BORA STANKOVIĆ


Od preživljavanja do umetnosti


Goran M. Antić, Vranjske, 19. 01. 2012.

Aaktivnostima i transparentnim poslovanjem pokazujemo da smo i u ovim teškim vremenima odgovoran subjekt zajednice, koji ne misli samo na sopstveni profit

 Ovogodišnja sezona pozorišta „Bora Stanković“ biće više nego produktivna. Publici su do sada prikazane čak tri nove predstave, a do leta je planirano još toliko premijera. Direktor Nebojša Cvetković Vajat smatra da je pojačana produkcija posledica kadrovskog jačanja ove instutucije u poslednje dve godine.

UMETNIČKA VREDNOST
- U 2009. godini, naše pozorište postalo je jače za dvoje mladih diplomiranih glumaca – Kristinu Janjić i Marka Petričevića; jačanje profesionalnih kapaciteta nastavljeno je i u 2010, angažovanjem Milene Mirković i Ljubomira Bandovića, koji je ponikao u pozorištu „Bora Stanković“, a danas je jedan od najboljih glumaca u Srbiji. Taj trend se nastavio i u 2011: pozorište je promovisalo još dvoje mladih glumaca iz Vranja, koji su te godine diplomirali – reč je o Jeleni Asanović i Mihaelu Stošiću. Na ovaj način, pozorište nastavlja sa praksom promovisanja mladih talentovanih ljudi iz svog grada, koji su svoje prve korake na sceni, pre odlaska na akademiju, napravili upravo na njegovim daskama. Tu bih još dodao i unapređenje rada u organizacionom delu, zapošljavanjem Dragana Živkovića kao poslovnog sekretara-organizatora, i stručno usavršavanje Bojana Jovanovića, glumca i umetničkog rukovodioca pozorišta, u organizaciji Ministarstva kulture i Bitef teatra –kaže Cvetković.

Vranjske: Pa, je li to donelo opipljive rezultate?
- I te kako. U 2011, prvi put u istoriji vranjskog pozorišta dogodilo se da u jednoj godini ne festivalima budu selektovane predstave svih kategorija rada u pozorištu: glumačke radionice, dečije scene i večernje scene. Na „Joakimu Vujiću“, vranjsko pozorište učestvovalo je sa predstavom „Stari dani“, a Kristina Janjić je dobila nagradu za najbolju mladu glumicu. U Zvorniku, na „Komedijafestu“, naša postavka „Narodnog poslanika“ dobila je nagradu „Zlatni aplauz“, kao najbolja. Na Festivalu dečijih i omladinskih pozorišnih predstava Srbije DOPS naša glumačka radionica osvojila je dve nagrade: za najbolju predstavu u celini i za najbolju scenografiju. Tu je i učešće na Festivalu dečijih profesionalnih pozorišta FESTIĆ 2011, organizacija 31. „Borinih pozorišnih dana“, Svetski dan pozorišta, Noć pozorišta.

Deluje impresivno; e sada, da li će se taj uzlazni trend pozorišta nastaviti i u 2012. godini?
- Kao i u prethodne dve godine, pri izboru predstava i saradnika za tekuću godinu kriterijum predstavljaju umetnička vrednost i realna potreba za njihovim postavljanjem na repertoar. Kako kreiranje repertoara nosi sa sobom veliku odgovornost, posavetovali smo se sa eminentnim stručnjacima za pozorišnu umetnost, prof. dr Draganom Bošković i Željkom Hubačem, dramaturgom Narodnog pozorišta u Beogradu. Oni su potvrdili da su izbor tekstova i saradnika i generalno repertoarsko opredeljenje vranjskog pozorišta više nego ispravni.


Šta bi to konkretno značilo?
- To znači da smo pri izboru dela koja će tokom ove godine biti postavljena na večernjoj sceni imali u vidu koncept sezone 2011/12, posvećen komediji, pod nazivom „Rialiti i ti“. Predstave planirane za 2012. godinu nastavljaju u pravcu započetom predstavama „Heroj nacije“, „Autoputem“ i „Neću da platim“, rađenim od septembra do decembra 2011. Dakle, u ovoj godini, vranjsko pozorište bi izvelo minimum pet premijera: na velikoj sceni, Slavomir Mrožek – „Policajci“, reditelj Nebojša Dugalić; Dušan Radović – „Ženski razgovori“, istog reditelja; Olga Dimitrijević – „Narodna drama“, reditelj Snežana Trišić. Na dečijoj, pak sceni, to su dela: Nikolas Stjuart Grej – „Mačak u čizmama“ (u pregovorima sa rediteljem); Džejms Metju Beri – „Petar Pan“, u režiji Bojana Jovanovića i Tamare Stošić. Na repertoaru pozorišta biće još 21 predstava iz ranijih sezona, tako da će u 2012. godini vranjsko pozorište na svom repertoaru imati 27 predstava. Planiramo da budu odigrane 120 puta i da ih vidi oko 15.000 gledalaca.

Takvu ambicioznu produkciju trebalo bi da prati i popriličan finansijski zahvat; kako tu stoje stvari?
- Nedostatak sredstava u pozorištu je već opšte mesto. Ne bih se detaljnije upuštao u to, samo je dovoljan citat teatrologa Spasoja Ž. Milovanovića, medijatora na „Borinim pozorišnim danima“: „Zaista je zadivljujuća umešnost da se sa budžetom, koji je gotovo duplo manji u odnosu na prosečna izvanprestonička pozorišta, a gotovo petnaest puta manji od prosečnog prestoničkog, održi kontinuitet predstava (četiri celovečernje i jedna dečija), od kojih se jedna po pravili definiše kao 'festivalska', tj. reprezentativna (u svim pozorištima ona odvlači 2/3 budžeta, u vranjskom slučaju i više), i da se istovremeno održi festival koji se nameće kao jedan od koncepcijski najtačnijih i estetsko-ideološki najprovokativnijih u regionu“.

Pa ipak...
- Kao prioritete u investiranje u pozorište, naveo bih svetlosni park, i otvaranje novih radnih mesta, pozorištu neophodnih. Za normalno funkcionisanje profesionalne pozorišne scene potrebno je nabaviti novi reostat (postojeći je star više od 30 godina). Svetlosni park čine reflektori jake snage, koji zbog zastarelosti, i svoje i električnih instalacija, predstavljaju veliku opasnost, jer mogu ugroziti bezbednost zaposlenih i posetilaca. Ono što kadrovski vranjskom profesionalnom pozorištu fali, jeste ono što mu je falilo i prilikom profesionalizacije: u umetničkom segmentu – dramaturg, scenograf, kostimograf, izvođač slikarskih radova; u segmentu  tehnike – frizer, šminker, vlasuljar, inspicijent, stolar. Dodajem i PR i marketing službu. Pozorište „Bora Stanković“ je svojim aktivnostima i transparentnim poslovanjem pokazalo da je i u ovim teškim vremenima odgovoran subjekt svoje zajednice, koji ne misli samo na sopstveni profit. Na osnovu toga, verujem da će doći i do ovaploćenja vizije i misije koju je vranjsko pozorište zacrtalo pred sobom.


KRITIKUJE, ALI I HVALI
- Pozorište – kaže Nebojša Cvetković - ne sme biti nemi posmatrač. Naprotiv, ono treba da postavlja pitanja ili daje odgovore. U tom smislu, nova produkcija vranjskog pozorišta bavi se preispitivanjem društva, vremena i ljudi, kritikuje, ali i hvali, odgovara na izazove. Cilj naše kuće je promovisanje najviših umetničkih vrednosti postavljanjem na scenu kvalitetnih domaćih i inostranih tekstova maksimalnim angažovanjem svih zaposlenih u pozorištu. Svesno odgovornosti koju nosi, pozorište „Bora Stanković“ spremno je da preuzme vodeću ulogu u promovisanju i razvoju kulturne ponude Grada Vranja, kao i u edukaciji talentovanih mladih ljudi, koji će ubuduće u pozorištu naći najiskreniju podršku i pomoć u razvoju svojih sposobnosti.

(gore)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Još dve premijere u vranjskom teatru

TRIJUMFI S DUGALIĆEM

Veselin Pešić / Blic / 14. 01. 2012.

Glumac i reditelj iz Beograda režira predstave "Policajci" i "Ženski razgovori". Njegova režija "Paviljona br.6" najveći uspeh ansambla iz Vranja

Posle uspešnih režija predstava "Stari dani" i "Paviljon broj 6", beogradski glumac i reditelj, Nebojša Dugalić, nastavio je četvorogodišnju saradnju sa vranjskim pozorištem "Bora Stanković". Već traju pripreme premijere komada "Policajci", Slavomira Mrožeka i "Ženski razgovori", Duška Radovića, koje će publika videti 7. i 14. februara.

Direktor Nebojša Cvetković kaže da su počastvovani što su treći put angažovali vrsnog reditelja i glumca.

Veliki pozorišni znalac i profesionalac Dugalić i po osam sati dnevno je sa glumcima na probama. Uprkos skromnom novcu iz budžeta od 1,1 milion dinara, do sada su na sceni teatra premijerno izvedene tri predstave. Publika će videti čak sedam premijera. Očekujemo da će treći dolazak Dugalića u Vranje doprineti još većoj afirmaciji teatra - rekao je Cvetković.

Na međunarodnom pozorišnom festivalu "Zlatni vitez", pre dve godine u Moskvi, vranjski teatar je za predstavu "Paviljon broj 6" dobio Srebrnog viteza. Prva nagrada, Zlatni vitez, pripala je Nebojši Dugaliću za najbolju mušku ulogu. Dugalić je režirao komad i tumačio doktora Ragina.

- Bio je to najveći uspeh vranjskog pozorišta. Veliki je i uspeh od prošle godine kada smo i prvi put gostovali na velikoj sceni beogradskog Narodnog pozorišta sa komadom "Stari dani", koji je režirao Dugalić. Glavnu ulogu u predstavi tumačio je Ljubomir Bandović, koji je karijeru počeo u Vranju - podseća Cvetković.

Predstava "Stari dani" oduševila je i publiku na pirotskom festivalu "Joakim Vujić". Glimica iz Vranja, Kristina Janjić, dobila je nagradu za najbolju mladu glumicu jer je izvanredno tumačila uloge Katei Anice.

- Radostan sam i ponosan što sam ponovo angažovan u pozorištu svetle i duge tradicije koje slovi za jedno od najboljih u Srbiji. Ponovo sam u Vranju jer imam veliko poverenje u glumce, sa kojima se brzo dogovaram i sporazumevam. Za respekt i poštovanje je činjenica da je pozorište sa juga Srbije pobedilo na prestižnom festivalu u Moskvi. Svakog dana imamo po dve duge i naporne probe i verujem da će premijerno izvođenje pomenutih komada biti uspešno i da će zadovoljiti istančane ukuse vranjske publike - rekao je Dugalić.

"Stari dani" i na televiziji

Krajem marta najavljeno je da će ekipa RTS-a u Narodnom pozorištu u Beogradu snimiti predstavu "Stari dani", koja je rađena po motivima najvećeg srpskog realiste, Borisava Stankovića.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

INTERVJU - BOJAN JOVANOVIĆ

Dete je otac čoveka

Jelena Popadić / LUDUS / 12. 2011.

  • Šta se aktuelno događa u Pozorištu u Vranju? (dakle, nešto malo o tome šta je nedavno rađeno, repertoar i šta je u planu)

Nedavno su završeni 31. „Borini pozorišni dani“, na kojima su građani Vranja i regiona južne Srbije mogli da vide neke od najboljih predstava u protekloj godini. Za šest dana festivala pozorišna sala u Vranju bila je pretesna da primi sve zainteresovane gledaoce. Sezona je otvorena Premijerom predstave „Heroj nacije“, Ivana M. Lalića, u mojoj režiji, a na festivalu je ptremijerno izvedena predstava „Autoputem“, po tekstu i u režiji Ane Đorđević. Polaznici glumačke radionice našeg pozorišta učestvovali su na Festivalu dečijih i omladinskuh predstava Srbije u Jagodini, odakle su se vratili  sa dvema nagradama: za najbolju predstavu u celini, i za najbolju scenografiju (Aleksandar Mihajlović). U planu je da se do kraja sezone uradi još jedna predstava ne večernjoj sceni, kao i dve predstave na sceni za decu.

  • LUDUS se, u saradnji sa Fondom za otvoreno društvo, u poslednja tri broja, na izvestan način, tematski bavio fenomenom apatije kao dominantnim stanjem u društvu, problemom odnosa komercijalizacije i pozorišta, pitanjem društvene odgovornosti umetnika. Kako vi gledate na to?

Moj lični, a srećom i stav kuće u kojoj sam zaposlen je takav da bez društvene odgovornosti, kojom bi trebalo da se pozabavi svaki pojedinac i ustanova u zemlji (bez obzira na delatnost kojom se bavi), nema izlaska iz te apatije, koja je, na žalost,  moram se složiti sa tom konstatacijom, postala dominantno stanje u našem društvu. Na žalost, komercijalizacija je uzela maha u svim segmentima društva i vrlo je teško boriti se sa tim. Time bi društvena odgovornost umetnika trebalo da bude još veća. Ne smemo se prepustiti toj bujici koještarija, već bi trebalo da uprkos tome negujemo prave vrednosti. Ne može pojedinac da promeni svet, ali i te kako može da ukaže na problem, da pokuša da dopre do nečije svesti i pomogne mu da uvidi grešku.

  • Koliko ste, kao umetnički direktor i kao glumac, primorani da repertoar/ulogu prilagođavate ukusu većine? Ko Vas na to primorava? Da li smatrate da je uloga pozorišta prosvetiteljska, dakle da edukuje i stvara publiku ili da je zabavi u okvirima njenog postojećeg ukusa? Kakva je idealna, a kakva realna slika stvari? 

Srećom pa nisam primoran na tu vrstu prilagođavanja. Da je drugačije, ne bih se bavio rukovođenjem umetničkim sektorom pozorišta. Pri pravljenju repertoara najviše pažnje posvećujemo umetnikoj strani, trudeći se da publici ponudimo, pre svega, kvalitet. Uloga pozorišta bi trebalo da bude u izvesnoj meri prosvetiteljska. U poslednje vreme, kada smo sa svih strana bombardovani lakom zabavom i jeftinim programom, pozorište (naročito ako je jedino, ne samo u gradu, već i u čitavom regionu) ni na koji način ne sme da poklekne pred tim naletom i postane samo još jedno mesto jeftine zabave.

  • U Vranju se rade predstave za decu. Koliko se predstava uradi godišnje i otprilike koliki procenat godišnjeg budžeta ode na dečje predstave? Kako kod vas funkcioniše repertoar za decu? 

Vranjsko pozorište godinama neguje dečiju scenu i u svakoj sezoni se urade minimum dve nove predstave za decu, štio predstavlja trećinu godišnjeg budžeta pozorišta. Imamo redovan repertoar za decu, u ustaljenim terminima, subotom i nedeljom u podne. Svake godine u dogovoru sa obrazovnim ustanovama organizujemo akciju „Proleće u pozorištu“, kada u nedelju dana preko 3000 mališana odgleda nekoliko predstava sa repertoara za decu. Takođe, u pozorištu postoji i glumačka radionica koja okuplja decu školskog uzrasta i srednjoškolsku omladinu, u kojoj deca i mladi stiču osnovna znanja o pozorištu. Organizuju se gostovanja, humanitarne akcije,  učestvuje se na festivalima i promovišu visoke umetničke i društvene vrednosti.

  • S obzirom na enormno veliku odgovornost koju imate kao jedino pozorište u Vranju, kako gledate na predstave za decu? Koliko je tu prisutna komercijalizacija, kolika zapravo Vaša odgovornost s obzirom da je to buduća „odrasla“ publika? 

Delimično sam na ovo pitanje odgovorio u prethodnom odgovoru. Dodao bih još da se, kao jedino pozorište u gradu, trudimo da dečiju scenu razvijamo ravnopravno u odnosu na scenu za odrasle. Svesni odgovornosti koju nosimo u smislu edukacije najmlađih, obavezama vezanim za scenu za decu pristupamo sa istim odnosom, ozbiljno i bez ikakvog potcenjivanja najmlađe publike. U kreiranju repertoara se takođe rukovodimo umetničkim i moralnim vrednostima, tako da tu nema govora o komercijalizaciji. Deca su vrlo zahtevna publika i nemoguće je prevariti ih.

  • Kakva je posećenost dečjih predstava?

Dečije predstave su u proseku uvek bile posećenije u odnosu na predstave na večernjoj sceni. Taj trend se nastavlja i u ovoj sezoni. Srećni smo što svakog vikenda igramo pred punom salom mališana.

  • Šta nisam pitala, a trebalo je?

Uglavnom se govori o ulozi pozorišta  i društvenoj odgovornosti umetnika. Vrlo malo se spominje odnos društva prema pozorištu. Tu pre svega mislim na one koji bi trebalo da obezbede osnovnu egzistenciju pozorištima u našoj zemlji. Stalno se ponavlja i bojim se da će se izlizati priča o nedopustivo malim sredstvima koja se ulažu u pozorište. Kako održati kontinuitet i, pri tom, ne upustiti se u komercijalizaciju i srozavanje svih umetničkih i kulturnih vrednosti, ako vam budžet jedva zadovoljava potrebe produkcije jedne ozbiljne predstave u sezoni? Srećom pa radim u pozorištu u kojem svi zaposleni daju više od maksimuma u nastojanju da se ne podlegne toj pošasti. Ali bojim se da sve ima svoje granice i da taj entuzijazam, ukoliko se nešto ozbiljno ne promeni, može vremenom da se istopi. Šta ćemo tad?

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Manifestacija „Noć pozorišta“


Polako ali sigurno, sviće


GoranM. Antić, Vranjske, 24. 11. 2011.

Srbija je 2011. godine po prvi put učesnica manifestacije NOĆ POZORIŠTA u okviru evropske multikulturalne manifestacije EUROPIAN THEATRE NIGHT, sa učešćem 20 gradova, opština i nosiocima kulture unutar njih. NOĆ POZORIŠTA predstavlja odraz kvaliteta, značajnu i sadržajnu inovativnost koja podstiče raznovrsnost kulturnih izraza, što dokazuje učešće preko 100 raznolikih manifestacija. Prva godina NOĆI POZORIŠTA obeležena je učešćem preko 30 narodnih, regionalnih i gradskih pozorišta, preko 40 amaterskih i alternativnih pozorišnih trupa institucija kulture: muzeja, biblioteka, kulturnih centara, galerija, ličnim zalaganjem pojedinaca iz sveta umetnosti i na kraju klupskim programom „Bal pod maskama“.

I vranjsko pozorište „Bora Stanković“ imalo je zasluženu čast da se nađe u manifestaciji, sa bogatim programom, čiji je sadržaj bio: u foajeu izložba starih fotografija i kostima iz fundusa pozorišta; na velikoj sceni odigrana je predstava za decu „Aladinova čarobna lampa“, a u večernjem programu održan je javni čas Glumačke radionice pozorišta „Bora Stanković“; u pozorišnom klubu „Talija“ izvedeno je scensko čitanje dela „Narodna drama“ autora Olge Dimitrijević, a u režiji Snežane Trišić, dok je kruna ove celodnevne, a posle i celonoćne radosti pozorišne igre, bio bal pod maskama. Vranjsko pozorište ima bogat bekgraund, a po svemu viđenom u NOĆI POZORIŠTA, budućnost našeg teatra će biti još  bogatija.

 

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Noć pozorišta" i u Vranju

Blic | 19. 11. 2011.

Požorište „Bora Stanković“ iz Vranja pridružiće se teatrima u 28 srpskih gradova koji će danas obeležiti medjunarodnu kulturnu manifestaciju „Noć pozorišta“.

Direktor Nebojša Cvetković kaže da će vrata vranjskog pozorišta za posetioce danas biti otvorena već od 10 časova, pa do kasnih večernjih sati.
„One naše sugradjane koji odluče da budu deo manifestacije ’Noć pozorišta’, dočekaćemo sa tri predstave, jednom jako zanimljivom izložbom i karaoke maskenbalom", rekao je on.

Cvetković kaže da će u holu pozorišta biti otvorena izložba najstarijih kostima i rekvizita, zatim vranjskih pozorišnih fotograija slika i plakata.
 
Najmladi će u podne moći da vide „Aladinovu čarobnu lampu“, a u večernjim satima slede dve predstave. Najpre „Narodna drama“ Olge Dimitrijević u režiji Snežane Trišić, a potom „Javni čas“ Glumačke radionice Pozorišta „Bora Stanković“.
 
„Noć pozorišta“ u Vranju biće privedena kraju karaoke maskenbalom koji pripremaju Glumačka radionica vranjskog požorišta i Likovna radionica Narodnog univerziteta.
 
Kako je saopšteno, cilj manifestacije "Evropska noć pozorišta" je direktan podsticaj dramskog i glumačkog stvaralaštva na prostoru Evrope i približavanje kulture široj javnosti.
 
Pozorište “Bora Staković” će, kao i sva druga, sav prihod od ulaznica donirati za obnovu Pozorišta u Kraljevu koje je pre godinu dana oštećeno u zemljotresu.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Javnosti predstavljen finansijski izveštaj o ovogodišnjem pozorišnom festivalu u gradu pod pržarom

"Bora" još i zaradio

J.S. | 16. 11. 2011. | Večernje novosti

Vranje - Posle sumiranja utisaka o ovogodišnjem pozorišnom festivalu "Borini pozorišni dani", organizatori su odlučili da javnosti prezentuju finansijski izveštaj, kako bi izbegli brojne spekulacije na temu koliko je žitelje grada pod Pržarom zapravo koštalo gostovanje najvećih glumačkih imena. I situacija je veoma jasna.

Budžet ovogodišnjeg festivala iznosio je tačno 3.070.659 dinara, Ministarstvo kulture izdvojilo je milion, a ostatak novca je obezbeđen od brojnih sponzora. Za predstave, rad Umetničkog saveta i žirija, kao i za ostale troškove organizacije festivala, utrošeno je 2.822.103 dinara, tako da za ovaj praznik kulture nije bilo zahvatanja iz gradske kase. Dakle, "Borini pozorišni dani" bili si uspešni ne samo u umetničkom, već i u finansijskom smislu - kaže Igor Andonov, predsednik Organizacionog odbora ovogodišnjeg festivala.

Direktora vranjskog pozorišta, Nebojšu Cvetkovića, posebno raduje činjenica da je od prodaje ulaznica, koja je ove godine bila rekordna, zarađeno čak 452.000 dinara.

- Iako su cene karata bile simbolične i predstava je mogla da se pogleda za 600 dinara, kompletan program bio je rasprodat, a sala svake večeri prepuna. Kada se sve sabere i oduzme, ispada da je ovogodišnji Festival zaradio 248.555 dinara, što će biti utrošeno za učešće na festivalima i realizaciju novih predstava - zaključuje Cvetković.

(NE)ČISTI RAČUNI

Vranjanci su ove godine mogli da uživaju u brojnim manifestacijama, koje nose prefiks kulturno-turistički. Podsetimo, krajem leta, upriličeni su besplatni koncerti Kemala Montena, Masima Savića, Vlatka Stefanovskog... I "Stari dani" oduševili su publiku, ali još nije obelodanjeno koliko je to koštalo građane, baš kao što su misterije i troškovnici međunarodnog festivala folklora, takmičenja trubača i frulaša, "Džipijada"...

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Sumirani finansijski rezultati festivala „Borini pozorišni dani“

U pozorišnoj kasi zarada od četvrt miliona dinara

V.R. | Danas | 18. 11. 2011.

Vranje - Zahvaljujući podršci u prvom redu sponzora, festival „Borini pozorišni dani“ zaradio je 248.555 dinara, dok je cela manifestacija imala budžet od 2,8 miliona dinara, rekao je na konferenciji za novinare predsednik Organizacionog odbora i zamenik gradonačelnika Vranja dr Igor Andonov.

Prema saopštenim podacima, ove godine je od prodatih ulaznica ostvaren prihod od 452.000 dinara što je više u odnosu na poslednja dva festivala kada je od ulaznica ostvaren prihod od 418, odnosno 347.000 dinara. Od oko 300 mesta kojima raspolaže pozorišna sala u Vranju, na ovogodišnjim „Borinim pozorišnim danima“ sponzorima i medijima je podeljen samo 131 komplet ulaznica, čime je stvorena mogućnost da se ostvari veći prihod od prodaje na blagajni uprkos tome što je cena pojedinačne ulaznice za svaku od šest predstava koštala, za južnjačke prilike, nemalih 600 dinara. Festival je podržalo Ministarstvo kulture, Kompanija BAT, Komercijalna banka koja je dodelila nagradu za najbolje glumačko ostvarenje Ljubomiru Bandoviću u iznosu od 30.000 dinara. Bruto troškovi tročlanog umetničkog saveta i žirija iznosili su nešto više od 300.000 dinara.

- Realizovali smo regionalni koncept festivala i mislim da smo napravili nakon tri godine dobru platformu za buduće festivale koji još više treba da budu manifestacije sa potencijalom razmene pozorišne sinergije u regionu - zaključio je direktor vranjskog pozorišta Nebojša Cvetković.

(gore)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

FINANSIJSKI IZVEŠTAJ O BORINIM POZORIŠNIM DANIMA

Festival „zaradio“ 250.000


Goran M. Antić, Vranjske, 17. 11. 2011.

 

Sve ovo govori da smo koncepcijski uspeli da napravimo dobar festival, u kome su i publika i sponzori videlo svoj benefit, i da su se društveno odgovorno poneli, kazao je direktor vranjskog pozorišta

 U klubu „Talija“ pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju, u ponedeljak 14. Novembra održana je konferencija za medije, na kojoj je predstavljen finansijski izveštaj o ostvarenim prihodima i rashodima 31. „Borinih pozorišnih dana“. Na konferenciji su govorili zamenik gradonačelnika  Igor Andonov, u isto vreme i predsednik Organizacionog odbora festivala, predsednik SG Slobodan Stamenković, te direktor pozorišta, Nebojša Cvetković.

Borini pozorišni dani“ su manifestacija koja minimalno košta građane Vranja; novac za festival uglavnom se obezbeđuje od sponzora, a ne iz gradskog budžeta. Stavke su sledeće: prihodi od sponzora – Ministarstvo kulture 1.000.000 dinara, ostali sponzori 1.618.659,28 dinara, i prihodi od ulaznica 452.000 dinara, što ukupno iznosi 3.070.659,28 dinara. U rashode, pak spadaju: kompleti karata podeljeni sponzorima, medijima i ostalim zvanicama (131 komplet); troškovi selektovanih predstava i angažovanje Umetničkog saveta i žirija festivala – 2.261.705 dinara, troškovi reprezentacije – 68.140.43 dinara, medijska promocija festivala – 140.708 dinara, promotivni materijal festivala – 313.513,40 dinara, i troškovi pripreme pozorišta za održavanje festivala – 38.036,97 dinara, što ukupno iznosi 2.822.103,80 dinara. Festival je, dakle, ove godine zaradio 248.555,48 dinara.

Slobodan Stamenković, zamenik predsednika organizacionog odbora, istakao je da je opšte mišljenje, a posenbo ljudi iz struke da je ovogodišnji festival konceptualno urašen na najvišem nivou, i da je vranjska publika imala prilike da odgleda ono najaktuelnije i najsvežije na srpskoj pozorišnoj sceni.

- Neke predstave – rekao je Stamenković – prvi put su ovde prikazane, još pre Beograda. Ovo je uspešan model organizovanja ne samo „Borinih pozorišnih dana“, već svih ostalih kulturnih manifestacija u Vranju. Ovo je primer kako se sa mininmalnim sredstvima, a zahvaljujući angažovanju ljudi uključenih u organizaciju, kao sponzorima festivala, Vranje može svrstati u razvijene kulturne sredine.

Nebojša Cvetković je rekao da je ovo do sada najveći prihod ostvaren na festivalu do sada, kao i najveće učešće sponzora.
- Sve ovo govori – nastavio je Cvetković – da smo koncepcijski uspeli da napravimo dobar festival, u kome su i publika i sponzori videli svoj benefit, i da su se društveno odgovorno poneli kako prema festivalu, tako i prema društvenoj zajednici. Sve u svemu, može se reći da smo imali jedan uspešan festival, kako u umetničkom, tako i u finansijskom pogledu.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nova premijera u vranjskom teatru


Vranje, 17. novembar 2011. (OK radio)

Glumci vranjskog pozorišta „Bora Stanković“ počeli su pripreme na novoj predstavi „Ne mogu da platim i neću da platim “ po tekstu italijanskog nobelovca Darija Foa, u dramatizaciji i režiji Saše Stojkovića.

U komadu su angažovana četiri glumca gradskog teatra Nenad Nedeljković, Tamara Stošić, Ninoslav Trajković i Milena Stošić.

Nebojša Cvetković, direktor pozorišta, kaže da predstava govori o aktuelnom treutku, ekonomskoj krizi, stradanju pojedinca i njegovoj borbi za egzistenciju.

Cvetković objašnjava da je komedija „Ne mogu da platim i neću da platim “ urađena u kooprodukciji sa NVO „ Tim za razvoj i integracije“, a u okviru projekta „Nedelja italijanske kulture u Vranju“.

Premijera treće po redu predstave u ovogodišnjoj pozorišnoj sezoni vranjskog teatra zakazana je za 16. decembar.

(gore)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

2,8 miliona za "Borine dane"


Vranje, 14. novembar 2011. (OK radio)

31. po redu „Borini pozorišni dani“ koštali su oko 2,8 miliona dinara.

Igor Andonov, predsednik Organizacionog odbora festivala, kaže da su najveći deo sredstava u budžetu obezbedili sponzori. Uz to, najviše para ipak je potrošen na dovođenje selektovanih predstava, ali i na troškove Umetničkog saveta i žirija manifestacije.

Ove godine je, prema njegovim rečima, prodat rekordni broj ulaznica, a prihodovano je ukupno preko 450.000 dinara.

Prema oceni Slobodana Stamenkovića, podpredsednika Organizacionog odbora, manifestacija je urađena uspešno, što je svojim dolaskom potvrdila publika.

Nebojša Cvetković, direktor vranjskog teatra, kaže da uporedni podaci pokazuju da je za ovogodišnje „Borine dane“ u odnosu na prethodne godine potrošeno manje para po svim stavkama, a da je prodat najveći broj ulaznica.

Predviđeni budžet ovogodišnje manifestacije bio je preko tri miliona dinara. Od toga, Ministarstvo kulture pomoglo je sa milion dinara, a sponzori sa 1,6 miliona. U predviđenom budžetu, pokazuje finansijski izveštaj, ostalo je neutrošeno oko 250.000 dinara.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

Sumiranje utisaka posle 31. „Borinih pozorišnih dana“ u Vranju

Aplauz dug 70 minuta

AUTOR: VOJKAN RISTIĆ | Danas | 31. 10. 2011.

U kuknjavi pred svakodnevnom siromaštvom sa kojim se suočava jug Srbije pomalo je neverovatno da pozorište može da bude ta svetla tačka u tunelu. A to se upravo desilo na prošle nedelje završenim 31. „Borini pozorišnim danima“ usred Vranja.

Karte nimalo jeftine - 600 dinara po predstavi ili komplet za 2.900 rasprodate su za samo nekoliko dana. Pred blagajnom gunđanja i ono tako zaboravljeno „imate li kartu više“. U publici najmanje profesora, lekara, advokata ili one takozvane građanske javnosti. To primećuje i kolega Goran M. Antić iz „Novina Vranjskih“: „Ako direktori prosvetnih ustanova, profesori, lekari, generalno, ova viša srednja klasa, koja čini supstancu svakoga društva, pa tako i ovdašnjeg, ne smatra za shodnim da svoju dušu oplemeni, i da se suoči sa pitanjima koje pozorište nameće, tim gore po nju kao produkt takvog društva“.

- Karte možda jesu bile skupe za ovdašnje prilike, ali nema alibija za one koji su možda naviknuti da komplet karata dobiju za džabaka - precizira Antić.

Organizatori su uspeli da i ove godine pritisnuti tesno skrojenim budžetom od nešto više od dva miliona dinara, skrešu „vip publiku“, i taj postupak zaslužuje pohvale, iako je na meti zbog ovakvog postupka najviše kritika trpeo Nebojša Cvetković, direktor vranjskog pozorišta.

- U takmičarskoj selekciji ovogodišnjeg Festivala vranjska publika bila je u prilici da vidi predstave koje su na važnim domaćim i međunarodnim festivalima poput BITEF-a, Sterijinog pozorja i MES-a već potvrdila svoj kvalitet. Ovakav regionalni koncept koji zastupamo u poslednje tri godine uz pomoć Željka Hubača, Ksenije Radulović i Ivana Medenice imao je svoj vrhunac i to je publika prepoznala - navodi Cvetković.

Za šeficu dopisništva RTS-a za Pčinjski okrug Miljanu Okiljević Nikolić Festival je ove godine pravi bum. Ona ističe da je sa zadovoljstvom gledala mlade ljude, studente, učenike kako stojeći prate predstave.

- To je jedna nova dimenzija za mene. Pogotovu u prefinjeno programski sklopljenoj ponudi gde nije bilo kič komercijalizacije i onoga što se zove tezgaroško pozorište, a to onda daje nadu da imamo čemu da verujemo kada je u pitanju opstanak ovdašnje pozorišne publike - navodi Okiljević - Nikolić.

Posle svake predstave dešavao se određeni „supklimaks“ između protagonista i ljudi iz publike. Foaje pozorišta bila je „mini-scena“ za dijalog.

- Šteta je što ste tako daleko pa moramo da krenemo nazad za Beograd, inače bi pričali do jutra - rekao je novinaru Danasa Branimir Brstina nakon „Pazarnog dana“ u kome su glumci Ateljea 212 doživeli ovacije. Slične utiske poneo je iz Vranja i Milorad Mandić Manda koji se strogo držao pravila o nepušenju u zatvorenoj prostoriji pa je dijalog vodio sa pušačima ispred zgrade pozorišta. Bard glumišta Vlastimir Đuza Stoiljković u vreme nastupa u Vranju trebalo je da primi nagradu „Zoran Radmilović“ u Zaječaru. Profesionalac je ispoštovao svoje obaveze i maestralno odigrao Jakoba Šnajdera u predstavi Igora Štiksa „Elijahova stolica“.

- Kada bi se merili aplauzi u poslednjih deset godina, ovi na ovogodišnjim „Borinim danima“ trajali su sveukupno najmanje sedamdesetak minuta, koliko jedna cela predstava - kaže Tamara Stošić, glumica u vranjskom teatru.

Član tročlane „večernje komisije“ glumac Ninoslav Trajković, koja je posle svake predstave prebrojavala glasove publike navodi zanimljiv podatak.

- Pobedila je predstava „Život u tesnim cipelama“ Zvezdara teatra, ispred žanrovski sasvim drugačije „Elijahove stolice“ JDP-a. Razlika je bila verovali ili ne 0,012 promila. I to vam je vranjska publika koja je samo za jednu prespavanu noć uspela da i sama doživi transformaciju između dva antipodna ponuđena teatarska ostvarenja - navodi Trajković.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

„RUŽNO PAČE“ NAJBOLJA DEČJA PREDSTAVA


Prvo, pa labud

Goran M. Antić, Vranjske, 10. 11. 2011.


Ništa ne može da zameni tu radost igre, koja dete oblikuje u čestitog, obrazovanog i odgovornog člana zajednice

Na ovogodišnjem Festivalu dečijh i omladinskih predstava Srbije (DOPS) u Jagodini, predstava pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja „Ružno pače“ ovenčana je nagradom za najbolju dečju predstavu u celini, kao i nagradom za najbolju scenografiju. Ono što raduje, to je podatak da je ovo prvo učešće vranjskog pozorišta na ovom festivalu, i eto – od „ružnog pačeta“ odmah postade labud!

Predstava „Ružno pače“ rađena je po klasičnom tekstu dečje literature, bajci H. K. Andersena, a u dramatizaciji Nataše Ilić, dramaturga u niškom pozorištu; režiju su potpisali Tamara Stošić i Bojan Jovanović, a autor nagrađene scenografije je Aleksandar Mihajlović.

-„Ružno pače“ je – kaže direktor vranjskog pozorišta Nebojša Cvetković – peta predstava sa našeg redovnog repertoara koja je nagrađena na nekom od međunarodnih ili domaćih festivala. Odmah po dobijanju ove nagrade, stiglo nam je obaveštenje da je još jedna predstava sa našeg repertoara, „Lepotica i zver“, u režiji klade beogradske rediteljke Ane Gligorović, uvrštena u selekciju ovogodišnjeg, inače najstarijeg nacionalnog festivala profesionalnih pozorišta za decu, FESTIĆ 2011. Ansambl pozorišta „Bora Stanković“ predstaviće se beogradskoj publici 29. novembra, na sceni pozorišta „Boško Buha“.

ULAGANJE U BUDUĆNOST

-Gradeći ukus - kaže direktor vranjskog teatra Nebojša Cvetković – i kulturnu potrebu za pozorištem i pozorišnim izrazom, posebnu pažnju posvećujemo odgajanju generacija novih stvaralaca i nove publike koja će kroz ovu radionicu naučiti azbuku pozorišnog jezika. Međutim, u radionici se ne uči samo estetika, već i etika života u zajednici. U interakciji sa instruktorima i drugim polaznicima, mladi mogu da prepoznaju i prihvate univerzalne vrednosti. Imali smo ne mali broj slučajeva, kada su u početku skeptični roditelji, kako je rad u radionici odmicao, dolazili i govorili nam kako su primetili kod svoje dece veću društvenost, otvorenost i bolji uspeh u školi. Ulaganje u glumačku radionicu je ulaganje u budućnost vranjskog teatra.

Dečja i omladinska glumačka radionica pozorišta „Bora Stanković“ osnovana je pre devet godina, pod dirigentskom palicom glumica vranjskog pozorišta Tamare Stošić i Žetice Dejanović.

-Nagrađena predstava – kaže Tamara Stošić – rađena je pre svega zbog same poruke koju ona nosi, a to je da istinska lepota dolazi iznutra, a fizička je kratkoga veka i varljiva. Današnje generacije žive u svakodnevici u kojoj su vrednosti negde na marginama, pa smo pričajući priču o ružnom pačetu hteli da podsetimo i decu, ali i njihove roditelje, da vrednosti ipak postoje, iako nisu tako transparentne, ali su i te kako prisutne. Uopšte, mene radionica i rad sa decom uče i oplemenjuju moj glumački zanat, jer su pre svega deca izvori mašte, slobode i ljubavi.

-Sama predstava – kaže Bojan Jovanović – u potpunosti prati priču Andersenove bajke, i na vrlo zanimljiv način tretira problem odrastanja i različitosti. Ova predstava je kruna rada glumačke radionice, a osnovna stvar koju u njoj razvijamo je timski rad, i izazivanje osećaja za pripadnost pozorištu. Svesni smo da se svi polaznici neće profesionalno baviti ovim poslom, ali će zasigurno svi postati pozorištnici, što podrazumeva ne samo profesionalno bavljenje teatrom, već pozorišno obrazovanu, pažljivu i blagonaklonu publiku, za kakvu je vranjska slovila, i koja se polako ali sigurno vraća na svoje mesto.
I Tamara i Bojan ističu da im je najveća satisfakcija rad sa decom, odnosno njihova povratna reakcija jer, kažu, ništa ne može da zameni tu radost igre, koja dete oblikuje u čestitog, obrazovanog i odgovornog člana zajednice.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ZAVRŠENI "BORINI DANI", NAGRADA LJUBOMIRU BANDOVIĆU

(Kurir, Blic)   Sreda, 26. Oktobar, 2011. |  Autor: Agencija TANJUG

 

 VRANJE - Na 31. "Borinim pozorišnim danima", koji su u utorak veče završeni u Vranju, nagrada stručnog žirija za najbolje glumačko ostvarenje pripala je Ljubomiru Bandoviću.

 Bandoviću, koji je prve glumačke korake napravio baš na sceni vranjskog pozorišta, nagrada je pripala za ulogu gazda Bogoljuba u predstavi Aleksandra Popovića "Pazarni dan", beogradskog Zvezdara teatra, u režiji Egona Savina.

 Ovu odluku je doneo žiri u sastavu teatrolog Dragana Bošković, predsednica, i članovi Spasoje Ž. Medenica dramaturg i Ljubica Zdravković Džonov glavna i odgovorna urednica regionalne Radio televizije Vranje.

 „Drago mi je što sam spisku nagrada koje sam osvoji ove godine, pridodao i ovu, koja mi je sada najdraža, jer je osvojena u gradu gde sam rođen, a u izuzetno jakoj konkurenciji", rekao je Bandović u prepunoj Sali pozorišta "Bora Stanković".

 Nagrada publike za najbolju predstavu na 31. festivalu u Vranju, pripala je glumačkoj ekipi Zvezdara teatra iz Beograda u predstavi

 „Život u tesnim cipelama“ Dušana Kovačevića.

 Pored ove, u konkurenciji su bile još tri beogradske predstave: "Elijahova stolica", "Hipermnezija" i "Pazarni dan", i vranjska "Autoputem".

 Nagrade najboljima biće dodeljene u sredu, poslednjeg dana 31. „Borinih pozorišnih dana“, kada je na repertoaru revijalna predstava „Ti i ja“ Bitef teatra iz Beograda, autora Branke Stojković i Olivera Viktorovića.

 Festival „Borini pozorišni dani“ je ustanovljen 1981. godine, u slavu Borisava Stankovića, najznamenitijeg Vranjanca, najvećeg srpskog realiste i rodonačelnika modernog srpskog romana.

(gore)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Borini pozorišni dani: Najbolji Ljubomir Bandović

J. S. | 26. oktobar 2011. | (Vecernje novosti)

Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje na festivalu pripala Bandoviću, za ulogu gazda Bogoljuba u predstavi „Pazarni dan“ Zvezdara teatra

VRANJE - Stručni žiri 31. „Borinih pozorišnih dana“ odlučio je da nagradu za najbolje glumačko ostvarenje na festivalu dodeli Ljubomiru Bandoviću, za ulogu gazda Bogoljuba u predstavi „Pazarni dan“ Zvezdara teatra, u režiji Egona Savina.

- Ne mogu da sakrijem uzbuđenje. Ove godine mi je baš krenulo sa nagradama, a posebno mi je drago što sam u svom gradu dobio nagradu. Moram da priznam da je nisam očekivao s obzirom na ovako jaku konkurenciju - rekao je Ljubomir Bandović, nakon što je žiri saopštio ime dobitnika.
 

Tradicionalno najbolju predstavu na festivalu birala je i publika. Ove godine najveći broj glasova dobila je predstava „Život u tesnim cipelama“ Zvezdara teatra.

Nagrade ovogodišnjim dobitnicima svečano su uručene u sredu uveče, poslednjeg dana festivala, nakon revijalno izvedene predstave „Ti i ja“ Bitef teatra.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Pobednici Ljubomir Bandović i „Život u tesnim cipelama”
 
(Politika)

VRANJE - Na 31. „Borinim pozorišnim danima”, koji su sinoć završeni u Vranju, nagrada stručnog žirija za najbolje glumačko ostvarenje pripala je Ljubomiru Bandoviću.

Bandoviću, koji je prve glumačke korake napravio baš na sceni vranjskog pozorišta, nagrada je pripala za ulogu gazda Bogoljuba u predstavi Aleksandra Popovića „Pazarni dan”, beogradskog Zvezdara teatra, u režiji Egona Savina.

Ovu odluku je doneo žiri u sastavu teatrolog Dragana Bošković, predsednica, i članovi Spasoje Ž. Medenica dramaturg i Ljubica Zdravković Džonov glavna i odgovorna urednica regionalne Radio televizije Vranje.

„Drago mi je što sam spisku nagrada koje sam osvoji ove godine, pridodao i ovu, koja mi je sada najdraža, jer je osvojena u gradu gde sam rođen, a u izuzetno jakoj konkurenciji”, rekao je Bandović u prepunoj Sali pozorišta „Bora Stanković”.

Nagrada publike za najbolju predstavu na 31. festivalu u Vranju, pripala je glumačkoj ekipi Zvezdara teatra iz Beograda u predstavi „Život u tesnim cipelama” Dušana Kovačevića.

Pored ove, u konkurenciji su bile još tri beogradske predstave: „Elijahova stolica”, „Hipermnezija” i „Pazarni dan”, i vranjska „Autoputem”.

Nagrade najboljima biće dodeljene u sredu, poslednjeg dana 31. „Borinih pozorišnih dana”, kada je na repertoaru revijalna predstava „Ti i ja” Bitef teatra iz Beograda, autora Branke Stojković i Olivera Viktorovića.

Festival „Borini pozorišni dani” je ustanovljen 1981. godine, u slavu Borisava Stankovića, najznamenitijeg Vranjanca, najvećeg srpskog realiste i rodonačelnika modernog srpskog romana.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Premijera na Borinim pozorišnim danima

Autor I.M. Izvor Južne vesti | 24.10.2011. | Vranje
 

Večeras će u okviru najvećeg i najposećenijeg pozorišnog festivala na jugu Srbije, Borini pozorišni dani koji se po 31. put održavaju u Vranju premijerno biti izvedena predstava vranjskog teatra „Autoputem“.

Nebojša Cvetković, direktor vranjskog teatra najavio je ovu predstavu koju je je režirala beogradska rediteljka Ana Đorđević, kao veliki repertoarski iskorak od koga se puno očekuje.

Autoputem je predstava koja se bavi onim što se događa u pozorištu iza scene.

(gore)


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Borini pozorišni dani

(RTS) subota, 22. okt 2011

 

Počeli 31. "Borini pozorišni dani", predstavom "Život u tesnim cipelama" u izvođenju Zvezdara teatra iz Beograda.

Predstavom "Život u tesnim cipelama" u režiji Dušana Kovačevića i izvođenju Zvezdara teatra iz Beograda, u Vranju su počeli 31. "Borini pozorišni dani".

Scena iz predstava "Život u tesnim cipelama"

I ova predstava, kao i mnoge do sada na ovoj manifestaciji, igrana je pred više gledalaca nego što sala Pozorišta "Bora Stanković" ima mesta.

Večeras će se vranjskoj publici "Elijahovom stolicom" Igpra Štiksa, u režiji Borisa Liješevića, predstaviti "Jugoslovensko dramsko pozorište".

Slede predstave "Hipermenezija" Heartefact Funda i "Bitef teatra" iz Beograda i "Autoputem" domaćeg pozorišta "Bora Stanković".

Dva poslednja festivalska dana vranjskoj publici će se predstaviti glumci Ateljea 212 i Bitef teatra, najpre "Pazarnim danom" Aleksandra Popovića u režiji Egona Savina, a potom predstavom "Ja i ti" Branke Stojković i Olivera Viktorovića.

Na "Borinim pozorišnim danima", najvećoj i najznačajnijoj kulturnoj manifestaciji na jugu Srbije, za proteklih 30 godina izvedeno je preko 300 predstava koje je videlo oko 80.000 posetilaca.

Scena iz predstave "Pazarni dani"

Veliko je interesovanje Vranjanaca za ovaj festival, karte za sve predstave rasprodate su pre sedam dana, odmah nakon početka prodaje.

Festival je ustanovljen u slavu Borisava Stankovića, najznamenitijeg Vranjanca, jednog od najvećih srpskih realista i rodonačelnika modernog srpskog romana.

(gore)


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Počinju "Borini pozorišni dani"

VRANJE, 21. oktobra 2011. (Beta)

Tradicionalni festival "Borini pozorišni dani" koji se ove godine po 31. put održava u Vranju, otvoriće u petak uveče predstava Zvezdara teatra "Život u tesnim cipelama" Dušana Kovačevića.

Tokom trajanja festivala od 21. do 26. oktobra u pozorištu "Bora Stanković" vranjanskoj publici će se predstaviti šest pozorišta iz Beograda i Vranja, sa isto toliko predstava.

Prema zvaničnom programu festivala, vranjanska publika će 22. oktobra videti "Elijahovu stolicu" Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda u režiji Borisa Liješevića, a 23.oktobra Bitef teatar sa predstavom "Hipermnezija", u režiji Selme Spahić.

Vranjansko pozorište "Bora Stanković" nastupiće pred domaćom publikom 24. oktobra sa predstavom "Autoputem" u režiji Ane Djordjević, 25.oktobra Atelje 212 sa predstavom "Pazarni dan" u režiji Egona Savina, a festival će zatvoriti Bitef teatar sa predstavom "Ja i Ti" Branke Stojković i Olivere Viktorović.

(gore)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Borini pozorišni dani" pod sloganom “DOMovina”

Autor I.M. Izvor Južne vesti | 19.09.2011. | VRANJE

 

Na konferenciji za novinare Organizacioni odbor najavio je ovogodišnji 31. po redu festival „Borini pozorišni dani“ koji će trajati od 21. do 26. oktobra.

Nebojša Cvetković, direktor vranjskog pozorišta „Bora Stanković“, rekao je da će u okviru glavnog programa biti izvedeno šest predstava, od kojih će se pet boriti za najbolju predstavu na festivalu, dok će predstava Bitef teatra “Beograd, ja i ti “ biti igrana poslednjeg dana u čast nagrađenih.

Ovogodišnji festival biće održan pod sloganom „DOMovina“. Festival otvara predstava „Zvezdara teatra“, „Život u tesnim cipelama“, reditelja Dušana Kovačevića.

Drugog dana festivala biće odigrana predstava JDP „Elijahova stolica“, Borisa Liješevića. 23. oktobra, publika će uživati u predstavi „Hartefakt fonda“ i „Bitef teatra“, „Hipermnezija“ rediteljke Selme Spahić.

Sutradan će se Vranjancima predstaviti Ana Đorđević, predstavom „Autoputem“, Pozorišta „Bora Stanković“, „Atelje 212“ odigraće predstavu „Pazarni dan“, reditelja Egona Savina 25. oktobra. 

I ove godine pripremljen je bogati prateći  program. Cena ulaznica je 600 dinara po predstavi, ali oni koji žele da prate sve predstave na festivalu mogu kupiti komplet karata po ceni od 2.900 dinara. Karte će ovih dana biti u prodaji.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Razgovor: Bojan Jovanović, umetnički rukovodilac pozorišta „Bora Stanković“


ŽIVIMO U RIJALITI PROGRAMU


Valentina Milenković, “Vranjske”

 

U vranjskom teatru se već nekoliko glumaca oprabalo u ulozi reditelja. Razlozi su, verovatno, različiti, od teške ekonomske situacije u pozorištu, preko želje da iskažu nagomilano iskustvo ili energiju, do isključivo autorske potrebe. Najnoviji takav projekat, kojim i započinje ovogodišnja sezona, je “Heroj nacije”, po tekstu Ivana M. Lalića, u režiji Bojana Jovanovića, glumca i umetničkog rukovodioca ove kuće.

Vranjsko pozorište ove godine je učestvovalo na “Komedija festu” u Zvorniku, a Zvornički teatar “Kapitalina Erić” je relativno skoro izbacio predstavu “Heroj nacije” i nekako mi se samo po sebi nametnulo pitanje – da li si tada došao na ideju da se i sam pozabaviš Lalićevim tekstom?

Ne samo Zvornički teatar. Na istom festivalu je i pozorište iz Prijedora učestvovalo sa predstavom Heroj nacije. Ali na ideju da radim Heroja nacije došao sam mnogo ranije. Dugo sam se dvoumio između nekoliko naslova sa sličnom tematikom i na kraju se odlučio za ovaj tekst, sa kojim sam se upoznao još na završnoj godini akademije u Beogradu, kada se tekst pojavio i ubrzo zatim bio izveden u Zrenjaninu (kasnije osvojio nagradu za najbolji tekst i najbolju predstavu na Danima komedije u Jagodini, 2008. godine). To što je skoro istovremeno rađen u nekoliko pozorišta u regionu samo govori o aktuelnosti teme kojom se bavi.

Autor je ovaj komad sam nazvao multimedijalnim komadom za široke narodne mase. Poznato je da je Lalić protivnik elitističkog pozorišta, pa me interesuje koliko se to što ova predstava, barem meni, ne izgleda skupo, uklapa u tvoj koncept teatra?

Moj koncept teatra ne priznaje podele. Osim kada je u pitanju kvalitet. Dakle, za mene ne postoje skupe i jeftine, već dobre i loše predstave. Sve što je dobro zaslužuje svoje mesto, bez obzira da li je namenjeno širokim narodnim masama ili eliti. Pored toga, smatram da pozorište ne sme biti samo nemi posmatrač sveta oko sebe. Naprotiv, ono treba da bude angažovano, da ukazuje na problem i podstiče gledaoce na razmišljanje. Nisam pristalica spektakla koji je sam sebi svrha i smatram da sve što se uradi, pa makar to bila i najlakša komedija, kojoj je osnovni cilj da zabavi, mora sa sobom poneti određenu poruku. Ova predstava ne izgleda skupo. I ne treba tako da izgleda, s’ obzirom na problem kojim se bavi. I jeste namenjena svima, bez obzira na pol, uzrast, status i školsku spremu. Zamišljena je tako da svaki gledalac pronađe sponu između onoga što vidi na sceni i stvarnosti ukojoj živi.

Tragikomični tekst koji se vrti oko problema uticaja masovnih medija na svakodnevni život kao ključnom temom se bavi porodicom koja postaje predmet skrivene kamere. Šta je bila tvoja ideja kada si se odlučio da režiraš “Heroja nacije”?

Već dugi niz godina svedoci smo poplave raznih rialiti emisija, od kojih je praktično nemoguće normalno pratiti televizijski program. Sve je manje naučnog i kulturno-obrazovnog programa a nasuprot tome imamo ekspanziju kojekakvih gluposti koje veliki deo građana, a što je najgore, dece i omladine, svakodnevno upija i identifikuje se sa istim. To je, pre svega, tragikomedija u kojoj svi mi živimo i koja je postala nezaobilazni deo naše svakodnevice. Neke od tih rialitija (Veliki brat, npr.) i sam pratim iz jednog razloga – kako bih video do kojih granica su ljudi spremni da idu zarad trenutne slave ili nešto novca. Iz toga je i nastala ideja da se pozabavim ovim problemom, kako bismo se svi zapitali u kom pravcu se to kreće naše društvo, gde su se izgubile moralne vrednosti, elementarna kultura, pristojnost. Da se zapitamo da li su instant uspeh, slava i novac zaista vredni gubitka osnovnih moralnih vrednosti.

Ovo je tvoja prva režija na velikoj sceni Pozorišta “Bora Stanković”. Šta si očekivao od premijere i da li si imao nedoumica po pitanju ulaska u ovakvu vrstu profesionalnog rizika jer, ti si ipak glumac?

Onog trenutka kada sam prihvatio mesto umetničkog rukovodioca pozorišta, postao sam svestan odgovornosti koju taj posao sa sobom nosi. U skladu sa tim, prihvatio sam i ovaj izazov koji se zove režija. Naravno, ne bih se upuštao u tako nešto kad ne bih imao veru u svoje i sposobnosti svih zaposlenih u pozorištu. Od prve probe naišao sam na veliku podršku od strane celog ansambla, što mi je u mnogome pomoglo da ovaj projekat izguram do kraja. A kada imate takve saradnike, onda jednostavno ne možete omanuti.
Što se profesionalnog rizika uopšte tiče – njegovo postojanje je uvek prisutno kada se bavite javnim poslom. I kao glumac izložen sam sudu publike i kritike, tako da sam se na to breme već navikao.

U predstavi, pored dobro poznatih lica, debituje Mihael Stošić,Vranjanac koji je ovog leta diplomirao na FDU u klasi Branislava Lečića. Kako je došlo do njegovog angažovanja?

Mihael je momak kojeg poznajem još od kad sam došao u pozorište. U to vreme on je upisivao akademiju umetnosti u Nišu. Pratim njegov rad sve ovo vreme, kao i rad ostalih mladih ljudi iz ovog grada, koji je vezan za pozorište. Jedna od ideja uprave pozorišta je i afirmacija mladih, talentovanih ljudi, poniklih u ovom pozorištu. Smatram da treba dati šansu mladim, školovanim ljudima, da se afirmišu u svom pozorištu, a ujedno i doprinesu podizanju kvaliteta ansambla. Za bilo koje pozorište nije mala stvar dolazak mladih akademskih glumaca. Za dve godine u pozorište su se vratili Marko Petričević, Kristina Janjić, Milena Stošić, Ljubomir Bandović, Mihael Stošić i Jelena Asanović (u narednom projektu), čime je, uz iskusne starije glumce, ansambl našeg pozorišta i te kako dobio na kvalitetu. Više kvalitetnih ljudi znači kvalitetniju podelu uloga, a samim tim i kvalitetnije predstave.

Kako si ti i umetnički rukovodilac gradskog teatra, zanima me šta ćemo još moći da vidimo u toku ovu sezone na vašoj sceni?

Ova sezona, čiji je radni naslov Rialiti i ti, će u najvećoj meri biti posvećena komediji. Nakon Heroja nacije, publika će do kraja godine imati prilike da vidi predstavu Autoputem, po tekstu i u režiji Ane Đorđević iz Beograda, kao i tekst “Neću da platim, ne mogu da platim”, po tekstu italijanskog nobelovca, Daria Foa, u režiji Saše Stojkovića. U oktobru nam dolaze 31. Borini pozorišni dani, sa najboljim teatarskim ostvarenjima u zemlji u protekloj sezoni. U toku je upis u glumačku radionicu, čiji će polaznici obradovati mališane predstavom  na kraju sezone. U planu su još dve komedije i predstava na dečijoj sceni posle nove godine, ali će njihova realizacija, pre svega, zavisiti od finansijske situacije u pozorištu. U svakom slučaju, trudićemo se da odabirom kvalitetnih tekstova i saradnika doprinesemo podizanju kvaliteta kulturne ponude u našem gradu, na radost naše verne publike.

***

PROFIL

Bojan Jovanović (1982, Gnjilane), diplomirao 2007. godine na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Ivana Bekjareva. Iste godine postaje član ansambla Pozorišta "Bora Stanković". Do sada je igrao u 16 predstava, od toga u devet premijera. Umetnički rukovodilac ovog pozorišta je od oktobra 2009. godine.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

DANAS, 08/09/2011 17:25 | Vranje | Autor:V.R.

Danas premijera Lalićevog „Heroja nacije“

Vranje - Ovogodišnju sezonu vranjsko pozorište „Bora Stanković“ otvara premijerom komada Ivana M. Lalića „Heroj nacije“ u režiji Bojana Jovanovića, umetničkog rukovodioca ovdašnjeg teatra. U predstavi igraju Aleksandar Mihajlović, Radmila Đorđević, Mihael Stošić, Tamara Stošić i Saša Stojković.

- Ovo je gorko živopisan, tragikomični tekst koji se oštro bavi problemom uticaja masovnih medija na svakodnevni život postavljajući u centar analize porodicu koja postaje predmet skrivene kamere. Pisac crnohumorno predstavlja i srpski mentalitet, primitivizam i licemerje u porodičnim i prijateljskim odnosima, kao i prilično obeshrabrujuće društveno-materijalne okolnosti - kaže reditelj Jovanović. Premijera je zakazana za petak, 9. septembar, na velikoj sceni vranjskog teatra u 20 sati.

(gore)

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Počela pozorišna sezona u Vranju

Autor I.M. Izvor Južne vesti | 08/09/2011| VRANJE

Premijerom predstave "Heroj nacije”, koja je rađena po tekstu tekstu Ivana M. Lalića, a koja je ujedno i rediteljski debi umetničkog rukovodioca vranjskog teatra Bojana Jovanovića, počeće nova pozorišna sezona.

Prema najavama direktora Nebojše Cvetkovića sezona će biti u znaku komedije sa simboličnim radnim nazivom “Rijaliti i ti”. 

Glumci vranjskog pozorišta večeras će premijerno izvesti predstavu “Heroji nacije” dok je za sutra veče najavlena prva repriza.

(gore)