********

Glavni program

Pozorište "Bora Stanković", 20:00

* * * * * * * *

NARODNO POZORIŠTE BEOGRAD

Prateći program

Raspored pratećeg programa sa početkom u 11 sati u Američkom kutku :

 Video projekcije snimaka predstava iz naše pozorišne prošlosti

22 . Oktobar - RANJENI ORAO
Mir Jam, dramatizacija Borislav Mihajlović Mihiz, režija Soja Jovanović, Atelje 212, 1972.

23 . Oktobar - OČEVI I OCI
roman Slobodana Selenića u dramatizaciji Nenada Prokića, režija Zoran Ratković,  Atelje 212, 1990. 

24.  Oktobar   DEVOJKA MODRE KOSE
inspirisano pripovetkom Nemirna godina Iva Andrića, autor dramskog teksta i reditelj Vida Ognjenović, JDP, 1993.

25.   Oktobar   VALJEVSKA BOLNICA
po romanu Vreme smrti Dobrice Ćosića, dramatizacija B.M. Mihiz, režija Dejan Mijač, JDP 1989.

* * * * * * * *

Raspored  pratećeg programa sa početkom u 18h:
 
21. Oktobar   -  Izložba Meša Selimović, Galerija                     

22. Oktobar    -  Razgovor sa Ljubomirom Bandovićem, Talija          

23. Oktobar    -  Tihomir Brajović o Bori Stankoviću          (predavanje     profesora Filološkog fakulteta iz Beograda i uglednog književnog kritičara), Talija

25. Oktobar     -  Izložba Bora Stanković, Galerija                     

26. Oktobar   -  Razgovor sa Nebojšom Bradićem (veče posvećeno 100 godišnjici rođenja M.Selimovića), Talija

* * * * * * * *

Proglašenja najboljeg glumačkog ostvarenja i najbolje predstave na festivalu nakon predstave METAMORFOZE 

festival zatvara ministar Nebojša Bradić.

Radikalni zaokret u kreiranju repertoara Festival je doživeo prošle godine, kada je formiran selektorski tim koga čine trenutno najznačajnija imena srpske teatarske scene: Ksenija Radulović i Ivan Medenica, teatrolozi i Željko Hubač, dramaturg. Pod motom „Ženska stvar“ pored vešto odabranih predstava, umešno i znalački je priređen i prateći program, tako da je prema mišljenju nekih lokalnih medija, a pre svih publike, Festival proglašen za kulturni događaj godine .      
 Ova godina je za pozorište „Bora Stanković“ i grad Vranje u znaku dvostrukog jubileja: 30. godina Festivala „Borini pozorišni dani“ i vek od objavljivanja Stankovićeve „Nečiste krvi“.

Jubilarni Festival je prilika da na sceni vranjskog pozorišta vidimo šest izuzetno kvalitetnih predstava i zanimljiv prateći program, koji će, siguran sam, privući veliki broj poštovalaca pozorišne umetnosti. „Borini pozorišni dani“ bez sumnje, za grad Vranje kao i za srpsku kulturu, postaju, da se simbolično izrazim, jedan od onih „rekvizita“ bez kojeg pozorište ne bi imalo smisao bitisanja. Jer značaj ovog Festivala se može posmatrati i tumačiti kroz više aspekata: politički, ekonomski, sociološki, kulturološki,  estetski...

Pozorište „Bora Stanković“ u Vranju predstavlja temelj, bazu kulture ovog grada, čiji su, pak, „stubovi“ Мinistrastvo kulture, lokalna samouprava, privredni i društveni subjekti koji imaju priliku da značajnim finansijskim ulaganjima omoguće da Festival i u narednom periodu bude stecište kulture u rodnom gradu Bore Stankovića. Breme svih naših čemera izraženo na Stankovićevom izboranom licu ostavilo je dubok trag u savremenoj svetskoj prozi. Vranjski teatar, koji s ponosom nosi njegovo ime, podseća na najdirljiviji detalj iz Stankovićeve biografije, kada je „prosio“ da bi objavio knjigu – dakle iskreno ukazuje na hronične finansijske probleme i otvara vrata svima koji žele i mogu da ulažu u pozorište, te da na taj način doprinesu da „Borini pozorišni dani“ budu još značajniji.

A za samospoznaju, valja se zagledati u sebe, u svoju dušu i intelekt. To, naravno, može da bude i teško, veoma teško...

I bi reč.
 
                             
         Nebojša Cvetković

gore

...I bi reč

Moto jubilarnog, tridesetog izdanja Borinih dana – „I bi reč“ – može odmah da nas navede na pogrešan trag. Koncept festivala ne svodi se – kako bi ova prepoznatljiva lozinka hrišćanskog sveta mogla da sugeriše – na religijske teme. Umesto religijskog značenja, u ovom arhiiskazu naše civilizacije interesuje nas upravo to što je on arhi- : što ukazuje na to da se počelo, prvi uzrok stvari, nalazi u – rečima. U pozorišnom kontesktu, to znači da reči, govor, kazivanje i pripovedanje leže i u najdubljim osnovama pozorišne umetnosti.
Iako na prvi pogled deluje samorazumljivo, ova tvrdnja nikako nije nesporna, pogotovu ne u pozorištu druge polovine XX veka. U dosluhu sa savremenom filozofijom, ono je želelo da se odvoji od „logocentričnosti“ naše civilizacije, te je svoje korene tražilo, od Artoa do danas, u pokretu, ritmu, plesu, muzici, ritualu: ova tendencija iznedrila je, u poslednjih pedeset-šezdeset godina, izuzetno značajna dela. Međutim, to ne znači da paralelno nije opstajalo i takođe rađalo važna ostvarenja i literarno pozorište, ono zasnovano na velikoj književnosti.
Literarni teatar se najčešće izjednačava s dramskim: s postavkama novih komada ili ponovnim iščitavanjem dramske klasike. Međutim, danas ovo izjednačavanje više ne može da se održi: posle perioda dominacije fizičkog izraza i multimedijalnosti (upliv videa i drugih savremenih medija u pozorište), ponovo se javlja interesovanje za „čisti tekst“, ali on sada nije nužno dramski, a neretko nije reč ni o dramatizacijama proze. Umesto prenošenja u dramsku formu, velika književnost se u savremenom pozorištu rado iskušava na nove, originalne, naizgled „neteatralne“ načine: sve su češći pripovedački oblici, statično kazivanje teksta, monolozi...

Povratak tekstu, dakle, ne znači nužno i povratak drami. U ovoj tendenciji može da se prepozna neka, recimo, „retroavangardna“ vrednost. Povratak rečima, govoru, pričanju priča i slušanju jeste, ujedno, i oblik otpora pozorišta aktuelnoj freneziji medijskog društva, usmerenog isključivo na brzinu, atrakciju i vizuelni efekat, a što dovodi i do izrazite površnosti percepcije... Da parafraziram sâm početak predstave Metamorfoze, koja je u ovogodišnjoj festivalskoj selekciji: „ljudi su nekada imali vremena da slušaju priče“.

Otišli smo predaleko za naše trenutne potrebe. U srpskom pozorištu nisu toliko rašireni ovi novi oblici scenskog iskušavanja književnosti, tako da program 30. Borinih dana čine manje ili više klasične dramatizacije proze. Nijedna od predstava u selekciji nije, dakle, rađena po dramskom tesktu, već prema drugim književnim delima: spevu od petnaest pevanja (Ovidije, Metamorfoze, režija Aleksandar Popovski, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd), noveli (Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, režija Ana Đorđević, Jugoslovensko dramsko pozoriše, Beograd), zbirci pripovedaka (Bora Stanković, Stari dani, režija Nebojša Dugalić, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje) i dva romana (autor oba je Meša Selimović: Derviš i smrt, režija Egon Savin, Narodno pozorište Beograd i Tvrđava, režija Nebojša Bradić, Kruševačko pozorište). Kada se ovom spisku doda i scensko čitanje dramatizacije romana Nečista krvi Bore Stankovića u režiji Ane Đorđević i izvođenju vranjskih glumaca – jedna scenska forma koja je nova za Borine dane – onda se zaokružuje, čini mi se, reprezentativan uzorak scenskih ostvarenja rađenih prema nekim od najvećih dela srpske i svetske „ne-dramske“ književnosti.

Kao i prošle godine, i ove je koncept Borinih dana najdirektnije proistekao iz dela sâmog Borisava Stanković. Iako je autor jedne od najpopularnijih drama srpskog teatra, Koštane, Stanković je prevashodno bio – dozvolićete mi ovaj, možda sasvim subjektivan stav – veliki prozni pisac. Pri tome posebno mislim na njegovo najveće delo, a ujedno i jedno od najznačajnijih u srpskoj prozi, Nečistu krv, a koje je, osim u literarnom, doživelo potvrdu i u kontekstu mnogih drugih umetnosti: pozorištu, filmu, baletu... Ove godine, postoji i veliki dodatni motiv da se, na Borinim danima, posvetimo baš njegovom delu, a posebno ovom romanu: pored toga što obeležavamo jubilej festivala koji nosi njegovo ime (trideseto izdanje), proslavljamo i stogodišnjicu od objavljivanja Nečiste krvi.

Osim u glavnom festivalskom programu, sa scenskim čitanjem dramatizacije Nečiste krvi (koje kasnije može da preraste i u novu predstavu Pozorišta „Bora Stanković“), stogodišnjica će biti obeležena i u pratećem programu, i to izložbom posvećenom samo ovom romanu i predavanjem profesora Filološkog fakulteta iz Beograda i uglednog književnog kritičara, Tihomira Brajevića.

Višestruko koncepcijsko umrežavanje i preplitanje programa 30. Borinih drama, a koje se, takođe, nadovezuje na standarde postavljene prošle godine, prisutno je i u drugim pratećim festivalskim programima. Pored pomenute izložbe i predavanja, njega još čine izložba Muzeja pozorišne umetnosti Srbije iz Beograda posvеćena scenskim postavkama proze Meše Selimovića, i ciklus projekcija video snimaka značajnih predstava iz prošlosti rađenih prema „ne-dramskoj“ literaturi (takođe iz kolekcije Muzeja pozorišne umetnosti Srbije). Već na prvi pogled jasno je, da se i u glavnom i u pratećem programu 30. Borinih dana, obeležava još jedan veliki jubilej srpske književnosti: stogodišnjica rođenja Meše Selimovića (dve predstave i jedna izložba).
Nadam se da je ovaj kratak tekst opravdao odluku programske komisije Borinih dana da 30. izdanje festivala bude koncepcijski posvećeno dubokoj, drevnoj i suštinskoj vezi između reči i scene, književnosti i pozorišta, a sve u slavu velikih majstora pisane reči, pre svega Borisava Stankovića i Meše Selimovića. Ako je tako, onda je vreme da mi zaćutimo i da vas prepustimo – slušanju dobrog pozorišta. Ne brinite se, imaće šta i da se vidi.

                                                                                               Ivan Medenica

gore

Prateći program Borinih dana i ove godine obuhvata prezentaciju snimaka predstava iz naše pozorišne prošlosti koje su tematski povezane sa selekcijom festivala. Sve odabrane predstave realizovane su na osnovu domaćih proznih dela, a istovremeno pokazuju i raznolikost pristupa u transponovanju prozne građe na pozorišnu scenu (ne samo različite tematske okvire, već i estetske pristupe). Tako, pripovetka Nemirna godina Iva Andrića bila je inspiracija Vidi Ognjenović da napiše originalan dramski tekst Devojka modre kose (režija Vida Ognjenović, JDP), dok je Valjevska bolnica nastala kao dramatizacija poslednjeg toma romana Vreme smrti Dobrice Ćosića u kojem se tematizuju surove posledice rata (dramatizacija Borislav Mihajlović Mihiz, režija Dejan Mijač, JDP); klasični roman savremene srpske književnosti Očevi i oci Slobodana Selenića polazište je istoimene predstave po dramatizaciji Nenada Prokića (režija Zoran Ratković, Atelje 212), dok Ranjeni orao  Мir Jam predstavlja zanimljiv primer transponovanja takozvane trivijalne literature u umetnički uspelu scensku formu (dramatizacija B.M. Mihiz, režija Soja Jovanović, Atelje 212).                            

                                                       Ksenija Radulovic

gore