JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE

O PREDSTAVI

U vreme Prvog svetskog rata, oktobra meseca 1915. godine, među izbeglicama iz Skoplja, na prostorima Prištine, Kosovske Mitrovice i Prizrena, zatekli su se, igrom slučaja, i istaknuti srpski književnici Nušić, Bojić, Uskoković i Dis. Jedan od rodonačelnika modernog izraza u srpskoj književnosti, Užičanin Milutin Uskoković (1884-1915), „talentovani slikar beogradskog ambijenta, razočaran što mu se pred očima ruše mladalački ideali, tih je dana, da bi se spasao od života, sam izabrao smrt – i to upravo onu koju je najčešće birao i svojim književnim junacima – smrt u vodi“. Da je znao da će i sto godina kasnije Srbija – uzalud (kao da je promašila grad, kuću i broj) – još snebivljivo kucati na vrata Evrope, da će se na istim (?) prostorima i danas tiskati iste (?) izbeglice, verovatno bi se dvaput utopio...
Kako čovek, prekoračivši sopstveni prag, a ne preskočivši pritom samoga sebe (čudan salto, za koji mu nikad niko nije rekao da je nužan, pa ga, valjda zato, nije ni probao), da se nađe i snađe u novoj sredini koja je, po definiciji, drugo... drugačije. Ovo će pitanje, čoveku običnom (ako drugačije i ima, drugačiji je upravo po tome što ume da izvede onaj neobičan salto), verovatno, zauvek ostati bez pravog odgovora, što, međutim, ne znači da isto pitanje ne treba i dalje uporno postavljati. Sebi i drugima.

Milojko Knežević