Kompletan program BORINIH POZORIŠNIH DANA možete preuzeti ovde

 

********

Prodaja ulaznica

Prodaja ulaznica za "Borine pozorišne dane" počinje u utorak, 13. 10. Ulaznice se mogu kupiti na blagajni pozorišta, radnim danom od 11 do 16h i od 18:30 do 20:30, vikendom od 10 do 15h. Cena pojedinačnih ulaznica: 600 dinara za gostujuće predstave, 300 dinara za predstavu "Prljave ruke". Cena kompleta ulaznica: 2900 dinara.

********

Glavni program

Pozorište "Bora Stanković", 20:00

* * * * * * * *

JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE
 
21.10
22.10

 

ATELJE 212
23.10
POMORANDŽINA KORA
24.10
MUŠKA STVAR

 

NARODNO POZORIŠTE UŽICE
25.10

 

POZORIŠTE BORA STANKOVIĆ VRANJE
26.10
* * * * * * * *

 

Prateći program

 

Galerija narodnog muzeja u Vranju,

21. 10. u 18:00

Svečano otvaranje izložbe: "Mira Stupica, 60 godina stvaralaštva", produkcija: Muzej pozorišne umetnosti Srbije, autor: Ksenija Šukuljević Marković.

* * * * * * * *

Američki kutak u Vranju,

23 - 26. 10. u 11:00

Projekcije video snimaka predstava nastalih po delu Borisava Stankovića, iz kolekcije Muzeja pozorišne umetnosti Srbije.

* * * * * * * *

Pozorišni klub "Talija"

23. 10. u 18:00

Promocija izdanja Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i Izdavačke delatnosti Narodnog pozorišta i "Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta" - Feliks Pašić, "Koštana, prvi vek na sceni Narodnog pozorišta" - Jelica Stevanović

24. 10. u 18:00

Portret glumice - Gorica Popović. Razgovor pred publikom sa eminentnom glumicom vodi Željko Hubač.

 

 

 

29. BORINI POZORIŠNI DANI
21.10 - 26.10.2009.



ZAVRŠENI 29. BORINI POZORIŠNI DANI

Pozorišno Vranje godinama je odlikovala umerena zahtevnost i prilična konzervativnost, što je vrlo nezgodan spoj, pa raduje dolazak neke nove publike koja sebe nije pronalazila u dosadašnjoj ponudi
I "Borini pozorišni dani" su, naravno, svojevrstan rijaliti šou, ali od one bolje vrste: gde je bolje biti unutra nego napolju. Malo li je u vreme skupo prodavane jeftinoće?

DOBA RELAKSIRANOSTI

Svih proteklih godina "Borini pozorišni dani" iz večeri u veče su izgledali isto: važne face gradskog, tu i tamo i republičkog, kulturnog i naročito političkog života šetkale su se i usiljeno smeškale u pozorišnom foajeu, a potom i otmeno parkirale svoje cenjene pozadine na dodeljena im sedišta, pri čemu je broj reda uvek bio proporcionalan funkciji, ne bi li prisustvovali činu otvaranja.

Prvo što sada upada u oči je da je sva ta nekadašnja ceremonijalna pompa svedena na minimum, kroz vrlo kratka i umesna obraćanja publici Nebojše Bradića, republičkog ministra za kulturu, a potom i Igora Andonova, zamenika gradonačelnika. Broj protokolarnih gostiju, takođe, naviknutih da dolaze "za dž" u kompletu sa užom i širom familijom, maksimalno je "skresan", a primećeno je da su se oni i izgubili već posle prvog dana trajanja festivala. U foajeu su se sada tiskali, mahom, neki novi, optimistički raspoloženi i veseli ljudi.

 

BDSLIKA

Svi oni koji su festival pratili od početka do kraja mogli su da osete da je jedna od dragocenih odlika duha koji je novi rukovodstveno-kreativni tandem uneo na festival više nego dobro došla relaksiranost, u najplemenitijem smislu reči.
Što se tiče umetničke strane festivala, novi "Borini pozorišni dani" su načinili potpuni koncepcijski i sadržinski zaokret u odnosu na prethodne, čemu su najviše doprineli Nebojša Cvetković, novi direktor Pozorišta i prvi put posle bezmalo trideset godina oformljen Umetnički savet festivala, te gradski ministar zadužen za kulturu Zoran Najdić. Umesto prenaduvanih najava, a radilo se mahom o skromnim teatarskim dometima pozorišta iz manjih sredina i tu i tamo ponekom prestoničkom gostovanju, u kojima su socrealizam, glembajevština i dert, popunjavali ritualno ništa, "Borini pozorišni dani" poprimaju onaj oblik i svrhu kojima se izgleda i težilo: da zahvaljujući i bogatom pratećem programu budu celodnevni teatarski hepening.

IŠČEKIVANJA I PROVOKACIJE

Promene su uočljive i u delu koji se odnosi na nagrađivanje. Naime, ove godine je u takmičarskom delu bilo pet predstava, ukinuta je nagrada za takozvani "najbolji segment predstave", što je bila sasvim nepotrebna i malo kome razumljiva kategorija, a uvedena nagrada za najboljeg glumca odnosno glumicu festivala, koju žiri bira nakon svih odgledanih predstava. Publika i dalje svojim glasovima odlučuje o najboljoj predstavi, a to ionako nije vranjski izum već nešto što postoji na svim pozorišnim festivalima ovakvog tipa.
Nazad se, da zaključimo, više nema gde. "Borini pozorišni dani" su došli do tačke kada im ništa drugo nije preostalo nego da biraju između jedine dve raspoložive opcije: ili će se prepustite tihom umiranju uz po koju budžetsku infuziju jer niko nema petlju da izvrši eutanaziju ili će se modernizovati i bez gušenja i smaranja opredeliti za trajanje. Iako je mnogo toga u estetskom i ideološkom smislu izmenjeno, Pozorište "Bora Stanković" će definitivno morati da obnovi i tehniku kojom raspolaže, a čiji su nedostaci par puta tokom trajanja festivala mogli odlično da se uoče. Mi to željno iščekujemo i provociramo.

Bilo kako bilo, posao je ove godine solidno odrađen, za šta je najbolje merilo, svakako, publika. Svi prisutni, glumci, reditelji, kritičari, novinari bili su veoma obradovani izuzetnom posećenošću festivala. Ako imamo u vidu da je pozorišno Vranje godinama odlikovala istovremeno umerena zahtevnost i prilična konzervativnost, što je vrlo nezgodan spoj, veoma raduje dolazak neke nove publike koja sebe nije pronalazila u dosadašnjoj pozorišnoj ponudi. Potencijalno nova publika, odrasla više na Egzitu nego na "Borinim pozorišnim danima", ali zbog toga ne manje intelektualno radoznala i otvorena, bila je prisutna i aktivna i u razgovorima koji su svake večeri vodili sa glumcima nakon predstava. Nadamo se da ih neće ponovo oterati nekom tamo "obaveznom lektirom". U gledalištu su, konačno, oni koji su došli da vide, a ne da budu viđeni.

 

BDSLIKA

Ministar kulture i informisanja, Nebojša Bradić otvara 29-te "Borine pozorišne dane"

Anita Mančić, Vojin Ćetković i Nebojša Dugalić na konferenciji za štampu nakon odigrane predstave "Tako je moralo biti", JDP-a

 

NAJBOLJA PREDSTAVA I NAJBOLJA GLUMICA
JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE - TAKO JE MORALO BITI


Po oceni publike (4,79) za najbolju je proglašena predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta "Tako je moralo biti", a po oceni oceni žirija, koji je radio u sastavu: Zoran Dimić, profesor filozofije na Filozofskom fakultetu u Nišu, Danijela Đorđević, direktorka Biblioteke "Bora Stanković" i Bojan Jovanović, glumac vranjskog pozorišta, najbolja glumica na festivalu 29. Borini pozorišni dani je Anita Mančić, koja je u ovoj predstavi tumačila ulogu Jele.

 

 

O ovoj protivurečnoj, žestokoj i varljivoj strasti, koja svet pokreće, pali, spaja i razdvaja, reditelj Egon Savin, i glumačka ekipa: Anita Mančić, Predrag Ejdus, Nebojša Dugalić, Miodrag Radovanović, Mihailo Janketić, Vojin Ćetković, Radmila Radovanović, Jelena Petrović, Radovan Vujović, Ana Simić, Ivan Pantović, po teksu Branislava Nušića, razmišljaju trezveno, kontrolisano, ali bez lakog otklona, skrivanja i prelivanja u komično, ironijsko, parodijsko.
Jelin muž Đorđe, zaljubljen i slab, sa kompleksom provincijalca, ispanjava svaki hir svoje žene, koja ga nikada nije volela. Kada dođe u situaciju da zbog njenog rasipničkog života ode u zatvor, ona mu pomaže tako što pozajmljuje novac od čoveka za koga je trebalo da se uda, što ih uvodi u novi začarani krug koji dovodi do tragičnog završetka...
Šta se to promenilo u društvu od Nušića naovamo, što se tiče žena, pokušala je da odgonetne Anita Mančić:
- Mislim da se promenilo vrlo malo toga. Imam čudan odnos prema ženskoj emancipaciji, zato što je ona ubila ono što je ženi najpotrebnije, a to je muškarac. Stajem na stranu muškarac jer su prepadnuti od agresivnih žena. Ne mislim da se publika previše poistovećuje s Jelom i da je zbog toga voli. Više verujem u nešto drugo, i pokušaću da na ovo pitanje odgovorim polazeći od sebe same - mislim da je ljudima dosta laži i prevara na sceni, nejasnih stvari, pretencioznih, ambicije bez pokrića, ali onako kako mali Đokica zamišlja moderno pozorište, tako da mi se čini da se ovde prepoznaje nešto vrlo jednostavno, iskreno i životno.
Njen kolega, fenomenalni Predrag Ejdus je imao samo reči hvale za ovogodišnji festival:
- Ovaj festival ima tradiciju pa se nadam da će i nova koncepcija doprineti sve kvalitetnijim programima. Emancipacija žena je univerzalni problem, koji se danas zloupotrebljava i netačno i nepravilno tumači, a narodu treba vremena i udaljavanja od nasleđenih, konzervativnih odnosa koji su dugo ovde vladali. Nije ni muškarcima lako jer i oni imaju problema kako se odnositi prema ženama.

Prepuna sala pozorišta "Bora Stanković" - slika koja se mogla videti svih šesta dana, koliko je trajao ovogodišnji festival.

JUGOSLOVENSKO DRAMSKO - ŠVABICA


Predstava "Švabica" je priča o nesrećnoj ljubavi, o čovekovom padu i o posledicama izdaje samoga sebe, o potrebi da pojedinac, rođen u patrijarhalnoj sredini, odredi sebe kao suštinski slobodnu ličnost. Komad je režirala Ana Đorđević po tekstu pripovetke Laze Lazarevića. Ova priča je preuzeta iz njegove biografije, s tim što pisac, inače lični lekar kralja Milana Obrenovića, nikada nije potpisao dokument koji se u predstavi pominje. Uloge u predstavi tumače Radovan Vujović, Marija Vicković, Bojana Maljević, Milena Vasić, Nebojša Milovanović i Bojan Lazarov.


- Predstava govori o ljudima koji se ne usuđuju da vode život onakav kakav žele, kakav njima pripada i kakav zaista treba da žive. Zbog toga gube sebe, svoju radost, svoju ljubav, smisao svog života.

Vranjanci imaju privilegiju i vrednost da se dugo, decenijama bave "ženskom stvari", jer je njihov Bora "ženski pisac". Tako da publika u Vranju zahvaljujući osnivaču ovog festivala, svim rediteljima koji su radili u Vranju i prvenstveno Bori Stankoviću ima privilegiju da u njemu uživa - iznela je Marija Vicković.

I glumac Radovan Vujović je izneo svoje impresije:
- U patrijarhalnom svetu interes i korist zajednice su iznad bilo koje vrednosti pojedinca. U tom društvu moral se izjednačava s korisnošću za zajednicu i tu nema malograđanskog licemerja.

Predstava prikazuje i mnoge druge aspekte - odnos Berlinaca prema Srbima, superioran stav nemačkih državljana i prezir prema srpskom nerazvijenom društvu. Lepe, doterane i obrazovane berlinske devojke su hladne i nedodirljive, nezainteresovane za došljake koji se obrazuju u njihovoj zemlji. Pa ipak, Ana Gutjar, lepa Švabica u koju se Miša zaljubljuje mimo svoje volje i društvenih konvencija, sposobna je da mu pruži nežnost, ljubav i toplinu, bez obzira na kulturološke razlike.

ATELJE 212 - POMORANDŽINA KORA
Po tekstu Maje Pelević, reditelj Goran Marković je napravio predstavu o savremenom životu sa svim protivrečnostima koje nas opsedaju i uništavaju. Tako smo slušajući tekst o modnim detaljima koji treba imati ako se želi osvojiti fudbaler i naterati ga da vas oženi - pratili priču o ukusu, moralu, moći prihvatanja novih izazova u ključu postizanja višeg mesta u društvenoj hijerarhiji... Svojevrsni kabare vremena u kome su nas glumci: Jelena Ilić, Katarina Žutić, Jelena Jovičić i Srđan Timarov spontano i lako vodili kroz svet koji podseća na podržavajući i kritički duh Duška Radovića.
- Ovo je zapravo priča o identitetu. Mislim da je strašno važno pričati o tome kroz šta sve žene prolaze ne bi li bile sa sobom u dobrim odnosima. Koliko ćemo pričati o emancipaciji zavisi od potrebe samog društva da taj problem tretira. Žene u Srbiji su zlostavljane i gladne, one imaju egzistencijalne probleme i ne stižu do svog identiteta i nekakve emancipacije. Mislim da je pitanje kako im vratiti osnovni dignitet, pa onda pričati o tome da li one jesu ili nisu emancipovane - pojašnjava Jelena Ilić.

Veoma je zanimljivo da je muziku i pesme za potrebe predstave uradila fenomenalna Katarina Žutić. O tom svom iskustvu ona kaže:
- Tekstu me je privukla poruka koju on nosi, poruka suštinski apokaliptičnog društva koje pred muško-ženski odnos postavlja pitanje - kuda mi idemo? U jednom trenutku je reditelju palo na pamet da bi u ovom komadu trebalo i da se peva i onda sam ja napisala tekstove, a sa jednim prijateljem sam napravila i muziku.

Milena Vasić, Radovan Vujović i Gorčin Stojanović, na konferenciji za štampu nakon "Švabice"

 

Željko Hubač vodi razgovor sa ansamblom ateljea 212 nakon "Pomorandžine kore.

Jedini glumac u predstavi, Srđan Timarov, bio je oduševljen kako je predstavu prihvatila ovdašnja publika:
- Ono po čemu ću pamtiti Vranje je to da se večeras dogodilo pozorište. A za taj utisak nije bitno da li se događa u najbolje ili u najgore opremeljenom pozorištu, nego je bitno da se dogode prave ljudi, pravi spoj. Vranje ima ovaj festival skoro trideset godina, ima odnegovanu publiku i zato nam nije bilo teško da igramo svim srcem, pa su i reakcije bile izuzetne.

ATELJE 212 - MUŠKA STVAR


Mladi reditelj Miloš Lolić je za Teatar u podrumu (Atelje 212) postavio rimejk čuvene ateljeovske predstave „Muška stvar", Franca Ksavera Kreca koja je premijerno igrana u ovom pozorištu 9. maja 1976. godine, u režiji Ljubiše Ristića sa Gordanom Marić, Petrom Božovićem i Goricom Popović u glavnim ulogama. Sada u novom izvođenju ponovo igra Gorica Popović, ali ovoga puta sa Miodragom Krstovićem i Radomirom Nikolićem.

Radnja komada se vrti oko nemice Marte, vlasnice mesarske radnje, koju tumači Gorica Popović, koja očajnički, u svojoj šestoj deceniji, pokušava da napokon pronađe pravi razlog i smisao života. Ali jedina osoba koja se pojavljuje kao njen princ na belom konju, usled njene neatraktivnosti, i još koje čega, je Oto, propali muškarac bez budućnosti, emocija i cilja, u izvođenju Miodraga Krstovića. U celom tom vrzinom kolu tu je i razmaženi pas Ralf, kojeg glasovno interpretira Radomir Nikolić.
- Reditelj je u potpunosti uspeo da predstavom prenese publici činjenicu da neki ljudi, u silnoj i nezaustavljivoj želji da žive onako kako oni misle da zaslužuju, snižavaju svoje kriterijume, a nekada toliko nisko da im ni životinje nisu u tome ravne. Apsurdne situacije, u kojima jedan pas može biti predmet sukoba, nagon za ljubavlju, zajednicom, normalnim stavovima, dovodi čoveka do potpunog pomračenja svesti, u kome, skoro odjednom, sve postaje dopušteno, a svako sredstvo postaje samo još jedan faktor do gradativnog sklapanja cilja, a da u sve to bivamo uvučeni i mi sami - istakao je Miodrag Krstović.

NARODNO POZORIŠTE UŽICE - DOŠLJACI


Narodno pozorište Užice postalo je teatarski fenomen: daleko od metropole, u ne baš komfornim tehničkim i finansijskim uslovima, bez velike medijske pažnje, stvara veliku pozorišnu buku, domaću i evropsku, čiji je rezultat: četiri uzastopna učešća na Bitefu, mnoštvo najznačajnijih nagrada na susretima „Joakim Vujić", učvršćivanje pozicija Jugoslovenskog festivala u Užicu koji se, uz Sterijino i Bitef, svrstao među najznačajnije u Srbiji, zapažen nastup na 39. Venecijanskom bijenalu.
Predstava "Došljaci", na kamernoj sceni, po tekstu Milutina Uskokovića, u režiji Aleksandra Saše Lukača, govori o Užičaninu Milutinu Uskokoviću (1884-1915), talentovanom slikaru beogradskog ambijenta, koji razočaran što mu se pred očima ruše mladalački ideali, bira samoubistvo kao izlaz i to upravo onu koju je najčešće birao i svojim književnim junacima - smrt u vodi.
U glavnim ulogama pojavljuju se Vahidin Prelić, Biljana Zdravković, Nemanja Jovanović, Ivana Pavićević, Vladimir Kurćubić.
- Meni je jako prijao rad sa Sašom Lukačom jer je poticao moju maštu da izmaštam još više. Ne volim reditelje koji glumce ukalupe ili ograničavaju nekim svojim razmišljanjima. Nekada sam bio pobornik fizičkog teatra, ali što vreme više prolazi, zavoleo sam komediju i klasiku. Volim u svemu da se oprobam i sve da igram. "Došljaci" se bave možda manje apstraktnim, ali ne i manje važnim pitanjima odnosa Srbije i Evrope, Užica i Beograda i, konačno, muškarca i žene u našem društvu - kaže Vahidin Prelić.
Njegova koleginica Biljana Zdravković, je dodala:
- Dopada mi se novi koncept 29. Borinih pozorišnih dana i tema „ženska stvar". Ja ne mislim da je feminizam dosadan, jer da je tako ta ideja ne bi preživela sve ove godine. I u „Došljacima" imamo jednu ženu koja je za slobodnu i jednu koja je za konzervativnu ljubav, a tako je bilo i kada je komad pisan, pre sto godina. Znači, za vek mi nismo baš mnogo odmakli.

Miodrag Krstović

 

Spasoje Ž Milovanović u razgovoru sa ansamblom Narodnog Pozorišta iz Užica

"Prljave ruke", pozorišta "Bora Stanković" na zatvaranju "Borinih dana"

POZORIŠTE „BORA STANKOVIĆ" - PRLJAVE RUKE


Jedina predstava koja je na ovogodišnjem festivalu odigrana van takmičarskog programa su „Prljave ruke", pozorišta domaćina u režiji Miloša Jagodića, a po tekstu Žan Pol Sartra.
U komadu sa vrlo jasnom političkom konotacijom, gde se ni reditelj ne postavlja apolitično, dolazimo, na umetničkom nivou, do pitanja - kako je moguće sklopiti savez sa ljudima koji su bili dželati?Dokle smo stigli i da li ćemo doveka ginuti za ideju koju će posle nekog vremena neki drugi ljudi proglasiti besmislenom? Šta znači biti žrtva, a šta dželat jedne ideje, dželat toj žrtvi? A da to ne znači ništa vidi se i na tragičnom kraju ove predstave...
Uloge su poverene Draganu Stankoviću, Bojanu Jovanoviću, Tamari Stošić, Kristini Janjić, Nenadu Nedeljkoviću, Marku Petričeviću, Ninoslavu Trajkoviću, Aleksandru Mihajloviću i Saši Stojkoviću.

PORTRET GLUMCA - GORICA POPOVIĆ

U okviru pratećeg programa festivala, subota, 24. oktobar, bila je rezervisana za "Portret glumca". U prepunom pozorišnom klubu "Talija" Gorica Popović je čitav sat pre predstave koju je te večeri igrala, pričala o sebi i svom radu. Još uvek ne našminkama, malo umornog lica, ali nasmejana i srdačna, strpljivo je, uz svesrdnu pomoć moderatora Ivana Medenice, govorila o svemu onome što je okupljene zanimalo.

* * *

Iz onoga što nam je glumica te večeri ispričala, činilo nam se da je za Goricu Popović sve lako. Za teške uloge, kazala je, priprema se tako što uvek pred predstavu obnovi tekst, najčešće je to u rano jutro, kada po Zvezdarskoj šumi, u prirodi, šeta svog psa Medu, čau-čaua, ljubimca bez konkurencije. Navikla je da tekst ponavlja, dosta uči i napamet, što joj prija. Kaže da je to dobro i za njen mozak, koji na taj način ima stalan mentalni trening.

* * *

Uveče, kada se predstava završi, umor i iscrpljenost se osete. Nije glumački hir kada glumci sede u bifeu posle predstave, to je zaista potreba da bi se vratio u normalu i prikupio energiju koju si ispraznio tokom predstave. Uvek mi je potrebno da malo odsedim, bar pola sata, i u stvari iscrpljujuće je upravo to što i ne znaš da si iscrpljen. Ali to nije strašno, pogotovo kada ste dobro istrenirani. Ja mnogo radim, moji dani su ispunjeni poslom, ali na sreću imam i dane koji su potpuno prazni – saznajemo od Gorice još jednu malu tajnu glumačkog života. Gorica Popović je glumica koja je dokazala da je moguće posedovati mnoge talente. Ni tome se ne čudi, jer je, kaže, rasla u umetničkoj porodici. Njen otac je radio u Pozorištu „Joakim Vujić“ u Kragujevcu, bio je slikar. Stric i brat takođe, a majka je naginjala primenjenoj uzmetnosti – vezu, šivenju, pletenju, kukičanju. Gorica je to „povukla“ od nje.
I tu nije kraj, jer sve te poslove, sve te umetnosti, doživljava, kaže, kao sličnu oblast u kojoj se kreće. Tu se prepliću i muzika i gluma i pozorište, duhovnost i likovnost. Dodaje i da je podrška uvek stizala bez zadrške.

Tekst: Valentina Milenković, fotografije: Pozorište "Bora Stanković"

 

 

Gorica Popović u razgovoru sa Ivanom Medenicom

 

Ženska stvar?

Nekada je vrlo teško probiti se do klasičnih književnih dela kroz prašnjave naslage školskih tumačenja, kroz naše predrasude (pozitivne, naravno) koje su se natoložile od vremena njihovog nastanka, kroz decenije ili čak vekove. Takav slučaj dešava se i sa delom jednog od najvećih pisaca srpskog jezika, Borisavom Stankovićem. Navikli smo da Nečistu krv, Koštanu ili Tašanu posmatramo, doživljavamo i tumačimo prevashodno kroz uopštene, lokalne, često idealizovane predstave o „južnjačkom mentalitetu“, „dertu“, „pustom turskom“, „žalu za mladost“... Daleko od toga da ova „lokalna boja“ koja se prevashodno svodi na jednu tipičnu vrstu osećajnosti – snažnu, neumoljivu i neretko samorazarajuću – nema značaja u Borinom delu. Ali, pored nje, u dramama, romanima i pripovetkama najvećeg Vranjanca sakupile su se i mnoge teme i motivi koji nisu samo vranjski, južnjački, orijentalni i vezani za prošla vremena, već su univerzalni i još uvek izuzetno – moderni.

Jedan od njih doseže, po svojoj složenosti, najviše psihoanalitičke dubine, jer se tiče seksualnog, emocionalnog i egzistencijalnog samoostvarenja čoveka, konkretno – žene. Sudbina Sofke ili Koštane uzrokovana je, jednim delom, i njihovim snažnim i autentičnim porivom, možda i sasvim neosvešćenim, da se izgrade, nesputano ostvarujući svoju ženskost, kao slobodna ljudska bića. Njihove sudbine su manje ili više tragične zato što se poriv za ostvarivanjem seksualnosti – odnosno ličnosti – sudara sa osujećujućim vrednostima sredine koja nije bila, za razliku od Ibsenove Norveške iz druge polovine XIX veka, konzervativna na građanski (buržoaski) način, već na jedan još zloćudniji –  patrijarhalni. Pri tome ne mislimo samo na Borinu postojbinu, nego na celu njegovu domovinu. Tamo gde Ibsenova Nora zalupi vrata za sobom ostavljajući, u potrazi za svojom ličnošću, dom, muža i decu, Stankovićeva Sofka „opet se vraća kući, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srče je polako, odmereno, oblizujući svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne“. Ako se ova teza, intelektualne provokacije radi, do kraja zaoštri, može se reći da se Bora, na svoj način, borio za „žensku stvar“ i tako bio, u zadivljujućoj širini svog duha, jedan od prvih srpskih – feminista.

 

 

Ivan Medenica

            Umetnički koncept 29. Borinih dana, koji se odvija upravo pod sloganom „ženska stvar?“, zasniva se na bazičnoj ideji da se iz dela Bore Stankovića izdvoji jedna opšta i svevremena tema koja se, kao takva, prepoznaje i u savremenom dramskom i pozorišnom stvaralaštvu, te da ona bude kriterijum za izbor predstava; da se Borino delo „oduzme“ Vranju i njemu sâmom, prošeta Srbijom i svetom, potraže njegovi najuniverzalniji odjeci u delima drugih velikih umetnika, da bi se onda, oplođećeno i uvećano, vratilo u Vranje, na Borine dane. Ove godine izabrali smo komade i predstave koji, u različtitim epohama, sredinama i na različite načine, pokreću žensko pitanje, problematizuju težnju za ženskim samoostvarenjem, što je samo drugo ime za ostvarenje slobode svakog čoveka, bez obzira na pol. Kako nas uči Švabica Laze Lazarevića, čija je scenska postavka takođe u selekciji 29. Borinih dana, ženska i muška emanicipacija su neraskidivo povezane – tamo gde nema jedne nema ni druge. Zato je prvobitnom sloganu „ženska stvar“ dodat znak pitanja: ženska stvar nije samo ženska, za nju moraju da se bori i muškarci, jer je to jedini način da se i sâmi razviju u slobodne ličnosti. Ženska stvar je uvek, da parfrazirmo naziv komada nemačkog autora Franca Ksavera Kreca koji takođe učestvuje na festivalu i – „muška stvar“.
            Kao što je već napomenuto, izabrana tema se posmatra u različitim kontekstima. Preovlađuje nacionalni istorijski kontekst, što najviše odgovara i sâmom Borinom delu, s pričama Laze Lazarevića (Švabica), Branislava Nušića (Tako je moralo biti) i Milutina Uskokovića (Došljaci) o svim izazovima srpskih patrijarhalnih sredina. Pored njega, tu je i kontekst nemačke radničke sirotinje iz pedesetih godina (Muška stvar), ali i savremeno srpsko društvo (u tranziciji) koje poprima sve nakaradne odlike zapadnog potrošačkog društva (Pomorandžina kora). Upravo poslednji pomenuti komad, čiji je autor spisateljica mlađe generacije Maja Pelević, pokazuje da pitanje emanicapcije nije stvar prošlosti, već da se ono, u drugom obliku, postavlja i danas jer se, umesto stvarnog ostvarenja ženske ličnosti, nude surogat-rešenja iz fundusa potrošačkog društva koje nije manje retrogradno od patrijarhalnog. Poslednje, ali ne i najmanje bitno, Pomorandžina kora ukazuje na još jedan ženski aspekt najnovije srpske drame: nema više dileme da su njeni najznačajniji autori upravo žene – Biljana Srbljanović, Milena Marković, Maja Pelević.
                                                                                                                   

U konceptu 29. Borinih dana poseban značaj je dat i bogatom pratećem programu, koji se takođe odvija pod sloganom „ženska stvar“ (ovog puta mogao bi da se izostavi znak pitanja). Biće prikazana izložba Muzeja pozorišne umetnosti Srbije iz Beograda o delu jedne od najvećih srpskih i jugoslovenskih pozorišnih glumica, Miri Stupici, održaće se promocija knjige o Miri Trailović, tvorcu i dugogodišnjem rukovodiocu dve kapitalne institucije srpskog i jugoslovenskog pozorišta – Ateljea 212 i Bitefa. Da delo Bore Stankovića, koje je, kao što se vidi, bilo polazište za ceo ovaj koncept, ne bi bilo samo posredno zastupljeno na „njegovoj“ smotri, u prateći program smo uvrstili još dva događaja: promociju knjige o Koštani u izdanju Narodnog pozorišta iz Beograda, kao i reviju video snimaka čak četiri različite postavke Borinih tekstova iz kolekcije Muzeja pozorišne umetnosti Srbije. Tako se, na najbolji mogući način, zaokružuje koncept festivala koji, polazeći od Borinog dela, stvara slobodne asocijacije, povezuje komade i predstave različitih autora, iz različitih sredina i perioda, da bi se na kraju ponovo, i konkretno, vratio na delo jednog od najvećih srpskih pisaca svih vremena.

Ivan Medenica

 

Prateći program:

Branko Cvejić otvara izložbu - "Mira Stupica, 60 godina stvaralaštva "

 

* * * * * * * * * *

Ovogodišnje izdanje festivala "Borini pozorišni dani" biće održano od 21. do 26. oktobra u Pozorištu Bora Stanković, u Vranju.

„Ove godine festival će trajati šest dana pod devizom “Manje, a više” koja ukazuje na nameru organizatora i selektora da, na uštrb kvantiteta, poboljšamo kvalitet manifestacije. Po prvi put pored Glavnog programa, imamo bogat Prateći program. “Borini pozorišni dani”, najvažnija kulturna manifestacija u Vranju, po prvi put neće koštati poreske obveznike ni dinara jer smo celokupan budžet uspeli da obezbedimo od sponzora i donatora. Takođe po prvi put, festival ima i svoj statut“, izjavio je Nebojša Cvetković.

Koncepcijski i organizacioni zaokret u odnosu na prethodna izdanja festivala doprineo je da o odabiru pozorišnih predstava koje će činiti Glavni program, kao i o Pratećem programu festivala odlučuje Umetnički savet u čijem su sastavu radili Ivan Medenica, Ksenija Radulović i Željko Hubač.

U okviru Pratećeg programa biće emitovani video snimci predstava nastalih prema delima Borisava Stankovića (iz kolekcije Muzeja pozorišne umetnosti Srbije), održaće se promocije knjiga, kao i izložbe iz oblasti pozorišne umetnosti.

Prema izboru publike, i ove godine će biti dodeljene Nagrada za najbolju predstavu i Nagrada za najboljeg glumca/glumicu.

Moto 29. Borinih dana glasi „Ženska stvar?“ i ukazuje na temu predstojećeg festivala - emancipacija žena u konzervativnom društvu.

"Borini pozorišni dani" nastali su 1979. godine, na inicijativu dugogodišnjeg upravnika i reditelja Pozorišta Bora Stanković, Radoslava Radivojevića, uz podršku tada malobrojnih istomišljenika i vranjanske privrede u čast jednog od najznačajnih predstavnika srpskog realizma Borisava Stankovića. Manifestacija je u međuvremenu postala značajno kulturno obeležje grada Vranja i domaće pozorišne umetnosti. Do sada je, u okviru Borinih pozorišnih dana, prikazano 450 najboljih srpskih pozorišnih predstava iza kojih stoji 190 dramskih pisaca i 150 reditelja.

Festival se održava u Pozorištu Bora Stanković u Vranju, jednom od najstarijih srpskih pozorišta, u kom je prva predstava postavljena daleke 1896. godine.

********************************************************

 

 

 

Glavni program

21. oktobar, 20.00
Tako je moralo biti, Branislav Nušić (JDP, Beograd)
režija: Egon Savin

22. oktobar, 20.00
Švabica, Laza Lazarević (JDP, Beograd)
režija: Ana Đorđević

23. oktobar, 20.00
Pomorandžina kora, Maja Pelević (Atelje 212, Beograd)
režija: Goran Marković

24. oktobar, 20.00
Muška stvar, F.K. Krec (Atelje 212, Beograd)
režija: Miloš Lolić

25. oktobar, 20.00
Došljaci, Milutin Uskoković (Narodno pozorište, Užice)
režija: Aleksandar Saša Lukač

26. oktobar, 20.00
Prljave ruke, Žan Pol Sartr (Pozorište Bora Stanković, Vranje)
režija: Miloš Jagodić

Ovde možete preuzeti pravilnik BORINIH POZORIŠNIH DANA u pdf formatu
 

 

PRIJATELJI FESTIVALA